?????????

Време је да се суочимо са проблемом алкохола у нашој заједници. Око 14 милиона Американаца има проблема са алкохолом ,(1) 43 % америчких породица има члана алкохоличара (2). Код 10 % Американаца на квалитет њиховог рада утиче алкохол. А цифре су најмање двоструке у Русији и другим деловима источне Европе. Ако би било која друга болест погодила неку нацију у толикој мери у коликој то чини алкохол, било би проглашено ванредно стање. Чињеница да смо ми Христаделфијанци не чини нас имуним на ове проблеме. То значи да се многи Христаделфијанци боре да живе са алкохоличарима који су им блиски и драги. Овај студиј написан је за њих; није усмерен на лечење алкохолизма самог по себи .

Ја сам на неки начин потпуно нестручан да бих написао овај студиј. Никада нисам био алкохоличар нити сам имао било каквих проблема са алкохолом. Одрасао сам у дому где је алкохол био доступан и коришћен, али никад прекомерно. Живим са супругом која такође умерено користи алкохол. Провео сам свој живот живећи и проповедајући у сиромашнијим друштвима света, и већину свог зрелог живота провео сам у бившем Совјетском Савезу. Овде имамо највећу појаву прекомерне употребе алкохола у свету. Радећи са људима – а фокус мог рада увек је био на појединцу – проблем алкохола се стално појављивао. Ја снажно осећам терет нарочито словенског света, а овде је као нигде другде алкохол наше највеће проклетство. Видео сам више него други, макар са стране, срамоту, бол и људску пропаст која се дешава у породицама које морају да живе са овим проблемом. Као резултат овог одлучио сам још 1990 да нећу пити алкохол. Чак и тада сам видео превише штете проузроковане пружањем примера алкохоличарима у " умереном пићу". И није ми било тешко да испуним то обећање. Алкохоличари не могу да пију умерено. Они једноставно не смеју да пију. Уопште. Имам тако пуно финих пријатеља хришћана који су алкохоличари. Мој поступак љубави према њима, у складу са мојом савешћу, било је да им кажем: " Слушај. Остави пиће. Потпуно. Ја не пијем; уопште. Ја то не радим теби иза леђа, кад не можеш да видиш, док седим у неком самотном ресторану крај пута или када девојка понуди вино у авиону. Дајем ти своју реч, ја не пијем. Ја те подржавам. Дакле, немој никада себи објашњавати да то можеш радити "умерено" јер ја то чиним. Ја то не чиним." Ово је моје лично схватање речи Павла о томе да се не раде ствари које су добре према нашој савести, али могу довести друге до спотицања. Чини се да је његово резоновање у Римљанима и Коринћанима да ми не би требали да радимо било шта, приватно или јавно, што би могло подстаћи неког верника да се врати ранијим поступцима који су били грешни. У првом веку то је било обожавање идола, итд. За нас, или бар за мене пошто живим живот у источној Европи, то је алкохол. Дакле, боље је не учинити ништа што би охрабрило неког верника "за кога је Христ умро" да се у овоме окрене назад. И то је такође моје разумевање заповести Старог Завета да се не ставља камен испред слепог, тј. Не чини ништа што ће одвести другога у пад. Потребна је "љубазност… љубав искрена" да " ни у чему не дајте спотицања" (2Кор.6:3,4). Чак и на свом венчању, ја сам био једини који није пио алкохол – чак ни гутљај због славља. Не кажем ово да бих се хвалисао на било који начин. То заиста није било никакво пожртвовање за мене. Не заговарам потпуну апстиненцију, иако то јесте мој лични став (3). То вам говорим јер знам да ће многи моји алкохолом погођени пријатељи и њихове породице прочитати ове речи, а и други такође. А и желим да вас подсетим одакле ја долазим. Овај студиј, међутим, није толико за алкохоличаре колико за њихове породице и пријатеље. Нарочито желим да схватите да сам видео, видео сам… искушења у којима сте. И као и вама, мени је стало, и због тога нисам окусио алкохол читавих 14 година (осим вина на причести) и у молитви сачинио сам овај студиј.

Опширнија студија: Скривено значење веровања да Бог види и зна све

Опширнија студија: Скривено значење веровања да је Бог створио људска бића

Опширнија студија: Истина: Библијска анализа

Пречесто се усредсређујемо искључиво на симптоме проблема. Ваша супруга пије. И тако су деца запуштена, постоје новчани проблеми, постоје неугодности, она је усредсређена на флашу а не на вас или на било шта друго. Али да би је спасао, супруг мора покушати да је разуме. Не обавезно да схвати зашто је она алкохоличарка – то превазилази способности најбољих психотерапеута, а Писмо углавном не говори о овој теми. Најпре да схвати кроз шта она пролази као алкохоличар.

Порицање је кључ за алкохолизам. То је једина болест коју не увиђате, или нећете да увидите, да је имате. На другом путу који један алкохоличар прелази до менталног, физичког и моралног пропадања, обично прва ствар која нестаје је искреност. У почетку постоје ситне лажи.. И као прво, ту су лажи које онај који пије говори самом себи.

Попио сам само два…Нисам попио ништа недељу дана… Не пијем толико пуно као… (Том, Хозе, Сергеј, Светлана, Сара…)

Ово даље напредује до лагања онима који су око њега. Било какав покушај да се начне та тема са њим бива одбачен или он одбија да говори о томе. Са грехом се не суочава. Одмах стојимо насупрот једног моралног проблема. Лагање је грех, у овом контексту. А као што веома добро знамо из Светог Писма, грешно срце је лажљиво. (Јер.17:9). "Ђаво у нашим речима је преварант, он нас преваром одводи у грех. Ретко ми једноставно ојачамо себе у побуни против Бога и путева његових. Ми оправдавамо своје поступке, говорећи себи да смо посебан случај, да је у нашем случају наше понашање оправдано. Тако алкохолизам почиње са лагањем, себи самом, Богу, а онда и другима. Алкохоличар упада у стање живљења у мрежи лажи делом због тога што га они око њега на крају подржавају. Они лажу о томе колико он пије, покривају га, налазе изговоре. Несвесно, он изграђује заштитну мрежу која му омогућује да настави да пије. Ово не значи да су они око њега криви. Они су се једноставно нашли ухваћени у синдрому жабе – жаба ће искочити из кључале воде ако је убаце у њу. Али ако уђе у хладну воду а температура расте лагано, она остаје у врелој води, иако је она уништава. Или њега. Оно што трезни чланови групе која подржава алкохоличара треба да ураде је спознаја да то јесте једна посебна ситуација. Морају се суочити са реалношћу ако мисле доћи до напретка и било каквог повратка неком нормалном животу, или бар животу каквим га је Бог замислио. А болест алкохолизма је у томе да она тако функционише да не дозволи реалности да се умеша у њихова схватања. Алкохоличар ће се усредсредити на појединости - "Ја не једем храну од деце како си ме оптужила… стварно нисам… имаш нешто пара у свом новчанику сада… пио сам пиво а не вотку…" али ово је само начин да се избегне сагледавање ужасне комплетне слике и побегне од стварности. "налажење истине" у ширем смислу те фразе је у ствари суштина излечења. Алкохолизам је у ствари слом личности; излечење је поново формирање личности према Божијој замисли.

Како болест напредује, тако је и са лажима, и све више људи бива увучено у ту мрежу неискрености. Због тога је алкохолизам озбиљан грех како га види Библија. Јер су неистина и лаж сасвим супротни начини размишљања од онога што Отац тражи. Он нас јасно прозире, и ако у ово верујемо треба да будемо прозирни пред њим. Алкохоличар увек нешто комбинује да би био сигуран да ће му готовина и алкохол бити доступни, као и време и место за опијање. Лажи прикривају комбинације, а онда су потребне нове лажи да ове учине уверљивима. Животни стил лагање често доводи до лагања о стварима о којима и није требало лагати – то постаје нагонско. Ово периферно понашање алкохоличара мора се третирати приликом лечења – то није само случај узимања алкохола и потреба да се то заустави.

Класична грешка међу забринутима је да из алкохоличара извуку обећање да више никада неће пити. Код алкохолизма се ради о самозаваравању, лажима, поновним падовима. Део алкохолизма је да алкохоличар не испуњава таква обећања. Док не превазиђе фазу порицања. Даље, резултат прекршеног обећања је да то повећава код алкохоличара комплекс кривице и самопрезир, а ово су основни разлози зашто он или она уопште пије. То само продужава проблем.

Алкохолизам је тешко објаснити у смислу "зашто" се он дешава. Разлози за то су нам неухватљиви. А ми се уопште лакше носимо са неким проблемом ако знамо "зашто" се нешто догодило. Сама "тајанственост" алкохолизма је један фактор који нам отежава да прихватимо да је неко болестан. Ово се понекад са љубављу мора предочити алкохоличару. Прихватање необјашњивог тренутно баца алкохоличара у веру у Бога, нејасну "вишу силу" о којој Анонимни Алкохоличари говоре у њихових "12 корака". Тајанственост алкохолизма приморава човека да се окрене Богу: необјашњиво се мора прихватити. Сигурно је због овога психијатар атеиста Карл Јунг признао да је неспособан да излечи алкохолизам. То је изван домена лекова и изван домена психологије. Искууство у борби са грехом / болешћу учи да у ствари "путеви човека нису у њему самом; није на човеку који хода да управља својим корацима" (Јер.10:23). А ово објашњава зашто чак и алкохоличари неверници често наизглед имају неку повишену духовну свесност током својих борби. Оно што треба да урадимо је да применимо Божију истину на задатак да усправимо ове мушкарце и жене који се боре и да пробудимо њихову збуњену свест о потреби за Богом и Његовом истином.

Као примедба на крају – Запамтите да алкохолизам не зна за ограничења. Погодио је од председника до сељака у Русији (и све слојеве између). Постоји стереотип да су мушкарци погођени више него жене, али ово брзо постаје све мање истина чак и у Русији. У САД, отприлике 50% алкохоличара су жене. А примећено је да због тога што зе жене алкохоличари суочавају са јачим друштвеним жигом срама него мушкарци, њима је много теже него мушкарцима да изађу из фазе "порицања" . Њихове породице морају бити свесне ове чињенице.

Опширнија Студија

Смисао веровања да Бог види и зна све ствари

Нема тајних грехова

Јов је ово знао, и због тога, како је рекао, било је немогуће да, нпр. Он жуди за женом, ако је стварно веровао (као што је тврдио) да је Бог свезнајући. "Не види ли он путове моје, и све кораке моје не броји ли?" (Јов 31:4) Као што је Бог морао да подсети Израела: "Може ли се ко сакрити на тајно место да га ја не видим ? говори Господин; не испуњам ли ја небо и земљу? Говори Господин?" (Јер.23:24). Смисао је молба људима да се окану својих грехова. Треба јако да се трудимо да уђемо у Краљевство, јер Бог зна апослутно сваку нашу мисао и поступак и на крају ће судити по њима (Јев.4:11-13) Проповед на планини је у ствари заснована на преношењу сазнања да Бог види и зна све ствари у пракси. Наше мисли одговарају нашим поступцима; па ипак често помислимо да ако смо довољно паметни да се и не изразимо у поступку јер је на неки начин то мање сагрешење. А Бог види нашу мисао из далека. Увиђајући ово можемо избећи највећу опсаност у религиозном животу: да имамо спољну форму духовности, док смо изнутра мртви. Брат Фред Барлинг је прокоментарисао: "Оно што Бог воли јесте човек који је скроз наскроз искрен; У које су "спољно" и "унутрашње" заиста једно; чије главно убеђење је "Бог ме види". Погледајте како Господ Исус започиње свако од Његових писама проповедницима са : "Ја знам…" Његово свезнање Његовог народа треба да мотивише на одговарајућа понашања. Његове критике тих проповедника значе да они нису прихватили чињеницу да их је знао као и њихове поступке. Хана је размишљала о Божијем свезнању: И на основу тога рекла је Пенини да не буде горда и да не употребљава грубе речи против ње, баш због овога: "Не говорите више поносито, и нека не излазе из уста ваших речи охоле; јер је Господин који све зна, и он удешава намјере" (1 Сам.2:3).

Хебрејски језик одржава извесне реалности о природи Божијих путева. Обична хебрејска реч за "видети", нарочито када се користи о Божијем "виђењу", такође значи "пружити". Абрахам је тешио Исака да "Бог ће видети за себе ( АВ ‘прибавити’) јагње" (Пост.22:8 ); и овде РВмг. Тумачи "Јеховах-Јирех" као "Господ ће видети, или дати" (Пост.22:14). Иста реч се користи када Савле тражи од својих слугу да му "дају" човека (1Сам.16:17). Кад је Хагар рекла "Боже видиш ме" (Пост.16:13) изражавала је своју захвалност јер јој је Бог дао. Шта ово значи у пракси јесте чињеница Бог види и зна све ствари значи да Он може и зато и хоће дати нам у неким околностима у животу., јер Он види и зна све ствари.

Отвореност према Богу

Чињеница да Бог види и зна све значи да ми исто тако можемо отворити наше животе пред њим у молитви и медитацији. Јеремија је "открио свој случај" пред Господом јер је знао да Бог " испитује бубреге и срце" (Јер.11:20). Можда су зато људи попут Јеремије били понешто "оштри" према Богу; штагод су осећали према Богу, рекли су Му. Тако су знали да Бог зна њихове мисли… није било и нема сврхе говорити лепе речи Богу у молитви, док су оштрија осећања према њему у срцу. Псалмисти се обраћају Богу много "оштрије" него што то ми чинимо. Они изливају своја осећања, свој бес и немоћ пред непријатељима, њихову неспособност да схвате како Бог поступа… и они све то изражавају. Чини се да ништа не крију од Бога; разговарају са Њим као да је Он њихов пријатљ и познаник. Давид моли Бога да "устани на суд мој" (Пс.35:23) он тврди да је у праву и како чезне да му Бог суди. Исто тако и пророци, у узвицима које понекад чине у пророчанствима која су изговорили Емоција коју је Давид чини се често осећао била је "Проклети ови људи!", али он ово признаје Богу и моли Га да их Он прокуне. Када ми попут Давида осетимо да су нам непријатељи неправедни, ми можемо:

1. Тражити освету. Али ово није одговор који можемо дати, Библијски

2. Порицати осећања повређености и беса. Па ипак, они некако испливају. И придружујемо се милионима људи у овом свету, који "то испољавају", на један или други начин.

3. Или можемо онако како је изгледа Давид то урадио. Пренети ова осећања, апсолутно онаква каква јесу, не глачајући им грубе ивице… Богу лично. Изнети их све у молитви и препустити Њему да реши случај. Успут, ово се слаже са закључцима модерне психијатрије – да ми не можемо елиминисати наша осећања, тако да их морамо изразити на одговарајући начин.

Ова последња опција је како ја схватам проклињуће псалме. Те изливе људских емоција схватио је Бог као молитве. Писци Псалма 137, који седи љут и немоћан поред Вавилонске реке, са харфом обешеном о гранчицу врбе, коме се ругају ("муче" Пс.137:3 РВ мг.) победнички Вавилонски војници који су га заробили… он је био тако љут на њих. Нарочито када су покушали да га натерају да отпева једну од песама из храма (Отпевај нам једну од песама Зиона). И, као што огорчен човек чини, његове мисли су ишле од једне боли до друге. Присећао се како када је Вавилон извршио инвазију, Едомити нису помогли својој Јеврејској браћи. (Абдије 11,12). Бодрили су Вавилонске војнике док су ови разарали храм, говорећи "збриши га, збриши га, до темеља". И тако у бесу и горчини овај Јеврејин се моли у сузама, док се сећа Зиона, "да се истребе сви из горе Езавове " (:8,9). Бог је схватио те горке речи као молитву, и у извесном смислу оне ће бити испуњене. Јер те су речи забележене у Отк.18:8,21, и односе се на оно што ће се на крају догодити са Вавилоном. Његова духовна деца биће разбијена о стену Христа, камен Даниела 2:44, по Његовом повратку. Он ће разбити у комаде људе које је предводио Вавилон, и који су му се супроставили.

Ово чини ове Псалме изазовом за нас, у томе што она показују како су наша ранија браћа разоткривала своју душу, свој бес, своје симње и страхове, своју радост и весеље такође… Богу који чује молитву, Богу који саосећа са нама, који саосећа са нашим осећањима, који види и зна све ствари у људском срцу, чак и више кроз нашег Господа Исуса Христа. И морамо се запитати да ли су наше молитве овог квалитета, или смо склизнули у мочвару осредњости, исте стандардне фразе, исте старе речи и теме… или што је још горе, да ли можда мислимо да Бог само види и осећа речи које му говоримо у званичној молитви, а занемарује наша остала осећања и мисли? Увиђајући да Он види и зна све ствари, излијмо све што је у нама пред Њега. И схватићемо да је то предивно лековито када када се боримо против беса и повређености.

Наше речи

Павле два пута уверава своје читаоце да говори истину и говори је у видокругу / присутности Бога (2Кор.2:17; 12:19). Чињеница да је Бог свеприсутан кроз Његов Дух, Да Он постоји, треба да нас барем доведе до тога да будемо искрени. У дану суда, осуђени Израел ће знати да је Бог чуо сваку њихову реч; Али ако ми прихватимо ту чињеницу сада то ће сада утицати на наше речи. А нашим речима бићемо оправдани (Јез.35:12) Размишљање о свезнању Божијем тера нас да се дивимо Његовој осетљивости на људско понашање. Чак је приметио и говор тела жена у Ис. 3:16 – и осудио их због начина на који су ходале. Ето колико пажљиво Он посматра људско понашање. Хана говори Пенини да не збори тако гордо јер "Господ је Бог знања, чак и кад се поѕтупци не мере", тј. Њима се не суди одмах, али, касније сигурно хоће (1Сам.2:3).

Зато што Бог види и зна апсолутно све, ми морамо схватити да он препознаје неизговорена значења наших речи. Јовове речи покајања у Јов 40:5 Бог схвата као да Јов у ствари проклиње Бога, јер су наводно изговорене да прикрију Јовова унутрашња осећања да је Бог био неправедан према њему (Јов.40:8). Али када Јов користи исте речи у Јов 42:6, Бог их прихвата. Божија способност да сагледа до сржи не само да треба да утиче на наше речи већ и да измами у нама искреност срца из речи које употребљавамо.

Из обзира према Богу

Постоји можда намерна двосмисленост у Хебрејском тексту Ис.44:21 " О Израеле нећу те заборавити" преведено је у РВ мг: "Ти заборавити ме нећеш" . Чињеница да нас Бог никада не заборавља треба да нам буде инспирација да не заборавимо Њега у свакодневном животу. Понашати се као да Бог не види све наше поступке у ствари значи порицати Његово постојање. Вавилон правда своје понашање "нико ме не види… Ја сам, и осим мене нема друге" (Ис.47:10). Они су прилагодили језик Бога себи, глумили су Бога тако што су мислили да њихове поступке не види нека виша сила. И ми сви имамо ужасну, застрашујућу склоност да чинимо исто.

3.1 Неки медицински аспекти

Алкохолизам је зла пропадајућа спирала, као што препуштање било ком греху постаје. Он постаје физички самоуништавајући, наравно. Јетра прерађује алкохол, дуготрајна злоупотреба алкохола у великим количинама резултира цирозом јетре – она је оштећена и ствара израслине. Слабо здравље алкохоличара тада води до веће депресије и безнађа, и због тога до више пића. Алкохол улази у крвоток моментално и одлази у мозак, где утиче на мождану кору, део који има везе са памћењем, свешћу и проценом. Одмах увиђамо морални аспект који постоји у алкохолизму и пијанству. Алкохол депримира, па треба да будете свесни да он ствара многе друге проблеме у животу алкохоличара који га узима редовно и у великим количинама. Зато што алкохол депримира, алкохоличар ће имати проблеме сексуалне природе импотенцију и потешкоће у постизању оргазма. Алкохолом оштећена јетра такође проузрокују хормоналне промене. Тестостерон се не раствара у јетри како би требало и то може довести до смањења мушких хормона за 50%. Код жена, оштећена јетра резултира у неспособности да адекватно претвара естроген у естрадиол. Што утиче на влажење вагине и менструацију. Пропратне промене расположења наводе алкохоличара да понекад буде физички или вербално груб онако како то никад не би помислили када је трезан. Алкохол се раствара и у води и у масноћи, и зато лако продире у нервне ћелије. Тако лоше понашање као последица алкохола значи да су породице и односи повређени често непоправљиво. И наравно новац често постаје проблем . Алкохоличар троши велике суме новца на пиће а ризикује да изгуби посао због тога. Овај страх често доминира у породици мушкарца алкохоличара. Алкохоличар оправдава то што пије тако што криви породицу и пријатеље, понекад дође до тога да их избегава. "Зато што алкохол садржи празне калорије он осећа да му је топло и да је испуњен и зато занемарује храну. Долази до неухрањености"(4), и тако се зли круг пропадања здравља наставља. Редовни и храњиви оброци за алкохоличара су један од начина да се помогне њему или њој.

И даље ћемо наглашавати да је алкохолизам углавном болест ума, у томе што алкохоличар наставља да пије због менталног склопа у ком се налази и зато је излечење повезано са стварима духа / ума. Алкохоличар не може веровати себи, својим мислима, осећањима или најбољим намерама. Они убеђују себе да ће стварно попити само једно пиће, и неумитно поново заврше пијани. Чежња за алкохолом и потреба да се преживи као активни алкохоличар чини их потпуно саможивима, људи постају само ствари за манипулисање да би се омогућило алкохолизму да траје. То је болест за коју их ум убеђује да треба да се настави по сваку цену. Чудно, наша култура је подржала обожавање самога себе; лагање да се склопи пословна погодба сматра се паметним; Неумереност у храни, облачењу, материјалним добрима, кућама итд. Види се као знак успеха. Опседнутост новцем и радохоличарством сматра се делом дивног капиталаистичког сна. Ослањање на неку вишу силу, спознаја себе самих као немоћних… сматра се слабошћу. Али лажи, опседнитост самим собом, екстремно понашање итд. Су саисто тако део алкохолизма. Истргнути се из алкохолизма дакле значи учинити нешто против – културно. Учење Исуса, правилно схваћено, је радикална, против – културна ствар. А ово је где "истина Јеванђеља" може бити на оштрој ивици превазилажења алкохолизма.

Када су испитивани у вези њиховог понашања и зашто су чинили то што јесу, искрени одговор је да они једноставно не знају шта се догодило. Када их породица бомбардује питањима као "Јеси ли глуп?… зар ти није стало?… Зашто једноставно не можеш рећи не?", они увиђају истину свега тога али их ум превари и одбацују то све. Постају све мање доступни онима око себе, нпр. Њиховој деци. Њихове мисли постају опседнуте набављањем и конзумирањем алкохола. Њихов посао трпи; могу изгубити посао и породицу. И тако се циклус продубљује. Њихова личност бива уништена као и њихово тело. Али они развијају тако ниско самопоштовање да им ово више није битно. Када најзад изађу из порицања и схвате ово, Библијском снажном нагласку на вредности људске особе мора се дозволити да пуном снагом погоде алкохоличара.

Када се уради тест крви код алкохоличара, нема узрочника болести присутног у крви као што има код, нпр. корисника дрога. Али као и код било које дроге, што више алкохола унесе, тело развија већу толеранцију, и више је потребно да би се произвели ранији ефекти смирености, опуштености, позитивних осећања, итд. Због овога није нимало мужевно рећи "Могу попити много пива а да то на мене уопште не утиче" Човек који то каже има проблем, и иде брзо у правцу трагичног, јадног самоуништења. Како се алкохол стално уноси у тело, велика потреба за њим се развија и мора бити задовољена. То је жива прича са моралном поуком нашег реаговања на редовно сагрешење. Тело почиње да зависи од редовног уношења алкохола. Пијење престаје да буде друштвено; алкохоличар почиње да пије сам. На крају особа у потпуности постаје зависна од алкохола до те мере да је чешће пијана него трезна. Кад наркомани оставе већину дрога, чак и хероин, осећају јаке симптоме одвикавања али они обично нису опасни по живот. Са алкохолом је другачије. Окорели алкохоличар који престаје одједном треба то да уради у одговарајућој установи за детоксикацију са професионалним особљем. Између 8 и 24 % таквих алкохоличара који одједном престану да пију умиру због тога веома брзо. (5) Они убијају себе да би живели. Помињем ово због тога што не вреди вриштати на такву особу: "Престани моментално да пијеш, у потпуности одмах!!!" – нарочито ако живе у сеоским подручијима далеко од медицинске помоћи. Физичко спречавање такве особе да има приступ алкохолу на овом нивоу зависности равно је убиству. Ако хоћете стварно да их присилите да престану да пију, морате обезбедити професионалну помоћ за детоксикацију. Помогло би свима који пију у "друштву" да уђу у одељење за детоксикацију. Видећете мушкарце – мушкарце који су некада били срећно ожењени или успешни пословни људи – како се тресу толико јако да могу ходати једино ако се држе за зид или ограду степеништа, вриштећи док то чине од непознатог страха; жене које вриште због уверљивих привиђења, убеђење да нешто пузи по њиховој кожи… то би могло бити довољно да вас натера да се закунете да никада више нећете пити, и сигурно да никада не понудите алкохол некоме чију прошлост и порекло знате. Мало је тога што се може учинити да се спречи ова траума. Кроз то се мора проћи. Али то је оно што чишћење од алкохола захтева. Није баш тако лако, дакле, као инсистирање да алкохоличар остави пиће једном заувек, "одмах !" Када би ваш окорели алкохоличар стварно престао потпуно и моментално, резултат би за њега или њу био тако поражавајући и драматичан да бисте се вероватно уплашили и пожелели да имате неку медицинску помоћ у близини. Једноставно не бисте знали како да се носите са тим. Будите реални у ономе што очекујете од алкохоличара. И потражите са стране професионалну помоћ.

Генетика

Уочено је да алкохолиам има тенденцију да буде наследан. Ово схватање може бити погрешно примењено тако да алкохоличар оправдава његов или њен грех поимањем да је неминован; они су беспомоћне жртве. По својој природи, психологија алкохолизма (а он је у основи болест ума) тражи оправдање. Тако је алкохоличар склон да потегне овај генетички аргумент. Руски алкохоличари ми често говоре да је то нешто што има везе са нечим што је Русима у крви. Породица алкохоличара треба наравно да буде у могућности да истакне да они нису алкохоличари; А Бог неће тако јако осудити понашање које је неминовно. Не постоји тако нешто као што је неминовни грешник. Ми нисмо само механизми које контролишу гени. Ми смо свако од нас јединствено створени од Оца да би Он деловао Својом специфичном славом у нама. Ефективно атеистички свет нема смисао ни ред ни сврху. Ако је алкохолизам у било ком смислу генетички, требало би да неки људи могу да пију а да никад не постану алкохоличари. Ово је наравно нетачно. Овај свет има мало разумевања за нашу везу са далеко већим Божијим планом, у ком свако од нас има важан и диван део. У Христу ми смо једно ново стварање (2Кор.5:17). Алкохоличару је потребан нов живот, једна "виша сила" како то Анонимни Алкохоличари нејасно изражавају; а ово је на крају једино могуће у Христу. Тако Павле може тријумфално да каже: "А ја више не живим, него живи у мени Христ. А што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, којему омиљех, и предаде себе за мене" (Гал.2:20).

Ми смо у неком смислу извађени из Адама и крштени у Христу . Ми смо пресељени из "краљевства овог света", и преведени у "краљевство Сина Божије љубави”. " Закопавши се с њим крштењем, у којему с њим и устасте вјером силе Бога који га ускрсну из мртвијех" (Кол.2:12). Живети живот алкохоличара значи борити се против онога што Господ Исус тражи и намерава да оствари. У телесности, не можемо задовољити Бога. Зато је "одсечена" у савршеном жртвовању Христа, и ми се лично идентификујемо са тим достигнућем кроз крштење. Али тешко да ове Павлове речи говоре да поновљено, настављено грешно понашање јесте неминовно и неизлечиво. Надамо се, да је верник алкохоличар раскрстио са грехом. Надамо се, да је алкохолизам одсечен од њега. Ми морамо "рачунати да смо одсечени од греха" ако смо крштени (Рим.6:11) а упорна пијанства не постижу ово. Истрајући у греху, он уништава своје пријатељство али не и свој важан однос са Оцем и Сином. Јер једном брат у Христу, увек брат – или бар колико је нама дозвољено да проценимо. Због свих ових разлога ја од свег срца препоручујем породици алкохоличара неверника да о овим стварима говори њему или њој – да, нађу времена и простора да објасне ове доктрине, лепоту ових ствари. Јер у истини, у стварности стварног Христа, конкретне Наде у Краљевство, Наде тврдоглавог Израела… само у тим стварима налази се врхунска "виша сила" да потпуно трансформише један живот. И због овога ја лично нисам против крштења признатог алкохоличара. Заиста, ако су они дошли у фазу признавања њихових проблема и очајнички моле Божију милост да им помогне у њиховој невољи, то би ми се чинило важним као део њиховог процеса излечења. Тако много алкохоличара признаје да помишља на Бога у својим патњама. Они готово сви говоре да верују у Бога и да су вољни да се ослоне на Њега. Па ипак све што они имају у својој свести јесте једна идеја о Богу коме недостаје моћ. Ко Он јесте, Његова истинска лична стварност, томе их треба подучити, или их поново научити. Он није нека идеја, нека културна творевина којој недостаје моћ. Он је стваран. Он постоји. Он је страствено заинтересован за животе и судбине Његове деце.

Опширнија студија

Смисао веровања људских бића да их је Бог створио

Зато што смо створени према Божијем лику, структура самих наших тела налаже нам да се потпуно предамо његовом циљу (Мт.22:19-21). Све што носи Божији лик – тј. Сама наша тела – мора се предати Њему. " Он нас је створио, и ми смо достојање његово" (Пс.100:3) . Ми морамо бити његови у стварности зато што је Он наш творац. Тако ми не само да верујемо у стварање мора произвести један живот предат творцу. Бог је створио човека према свом лику; због тога не бисмо смели да проклињемо људе ( Јак.3:9). Због лика који носе, ми треба да поступамо према свим људима као што бисмо према Богу самом; не смемо поступати са неким људима као што бисмо са животињама, које нису Божијег лика. Зато што смо створени према Божијем лику, не бисмо смели да проклињемо друге. Проклињати човека јесте убити га. То је сврха Јаковљеве алузије на Постање. Сасвим једноставно, поштовање за личност других је усађено у непоколебљиво веровање у то да су они такође створени према Божијем лику.

Пазимо на своје понашање

Пс.94:8,9 говори лудама да буду мудри и пазе на своје понашање, јер "Који је створио ухо, зар не чује? И који је око начинио, зар не види?". Веровање у чињеницу да је Бог заиста наш креатор и творац довешће до свесности да Он зато види и зна све ствари. Ови први принципи се снажно повезују, да нас опомену да живимо живот и изговарамо наше речи знајући да смо у самој присутности нашег творца. И запамтите да је веровање у величину и природу Божије моћи стварања оно што је довело Јова до покајања; то није нешто у шта можемо пасивно веровати. Само зато што " Руке твоје створиле су ме и начиниле ме; уразуми ме, и научићу се заповијестима твојим " (Пс.119:73). Давид је увидео да зато што је створен према Божијем лику он има дужност да жели да духовно буде преобраћен у Његовом моралном лику, и зато је тражио снагу да се покори Божијој вољи.

Рад

Често се заборавља да је рад последица стварања, а не пада. Бог га је замислио као начин партнерства са Њим и само-испуњења онако како је он замислио. Због тога је толико погрешан дух лењости који усађује култура алкохола. Скоро да постоји амбиција да се обезбеди што је више времена могуће за "одмор" са флашом; док је рад у било ком облику био Божија намера стварања.

Вредност личности

Само они који верују да нас је Бог створио и да имамо способност вечног искупљења могу истински увидети вредност личности. Само они могу схватити вредност људских бића, да ми нисмо обичне животиње, већ да постоји чудо у људском животу које нас инспирише томе да тежимо да спашавамо људе кроз проповедање Јеванђеља. Џон Стот је снажно прокоментарисао: "Када се људска бића обезвреде, све у друштву се поквари. Жене и деца се презиру; болесне сматрају сметњом, стари су терет; против етничких мањина постоји дескриминација; капитализам показује своје ружно лице експлоатише се рад у рудницима и фабрикама: криминалце малтретирају у затвору; гуше се мишљења опозиције, екстремна десница је измислила Бенсен а екстремна левица Гулаг; неверници су препуштени умирању у својој изгубљености; нема слободе, достојанства, или безбрижне радости; чини се да људски живот није вредан живљења, јер једва да је више људски. Али када се људске личности цене, због њихове унутрашње вредности, све се мења; жене и деца се поштују о болеснима се води брига а старијима се допушта да живе и да живе достојанствено; дисциденте слушају, затворенике рехабилитују, а мањине су заштићене; радницима се даје поштена плата, пристојни услови рада и пропорционални део у добитку; а јеванђеље се преноси до свих крајева планете. Зашто? Зато што су људи важни, зато што сваки мушкарац, жена и дете има значаја као људско биће створено по Божијем лику.

1.4 Кривица

Сваки алкохоличар живи живот неуспелих покушаја да престане. Алкохоличари често улазе и излазе из покушаја лечења 10 пута или више – али често због сваке пијанке зажале и обећају себи да се то неће поновити. Ово изграђује дубок осећај кривице и личног неуспеха. У свести многих алкохоличара, они схватају да је њихово понашање погрешно. Кад су у питању Христаделфијанци алкохоличари, ово је нарочито изражено. Сукоб између њихових веровања и њиховог понашања постаје неподношљив, а пијанство је лакши излаз. Једна анкета је показала да 48% Баптистичке заједнице користе алкохолна пића. Занимљиво је запазити да је 18% њих запало (у алкохолизам). Разлог је вероватно кривица… јер трпе већу кривицу када користе алкохол (6).

Кривица чини да се алкохоличар осећа прљавим и ружним. Без обзира на то колико жена алкохоличарака прекрива своје лице шминком, она је свесна ружноће свог лица. Кривица је део једне снажне опадајуће спирале. Алкохоличар зна да је он или она повредила Божији лик у ком су створени; да ли они могу или не могу ово речима изразизи није битно. На неком нивоу свсти они ово знају – а тим више ако су Христаделфијанци.

1.5 Природа греха и искушења

Овде можемо увести специфично Христаделфијско схватање ђавола. Не постоји ни змај ни особа звано ђаво тамо негде а која је одговорна за наша искушења, ни један Анђео који је пао са 99-ог спрата па чека да вас заскочи у тренутцима слабости. Ми сами имамо извор искушења у нашој сопственој психи, нашем разговору сами са собом, или нашем "срцу" како то Библија назива. А овај извор погрешне сугестије је стварни и важан "сотона" или противник. Не постоји ништа ван неке особе што може ући у њу и упрљати је – било да је алкохол или хероин. Грех настаје изнутра, "из срца човечијег" (Мк.7:15, 21-23). Људски ум је арена за важну духовну борбу.

Грех се по самој својој природи хвата за људски живот. Што се више практикује, чвршћи је тај захват . Мора да сте ово и сами искусили. Почините неки грех први пут. Дубоко сте шокирани сами собом после тога и брзо се покајете пред Господом. Следећи пут када то урадите, осећање шока и кајања су далеко слабија. Ако то урадите опет, и опет, и опет… то постаје начин бивствовања, а свест постаје углавном умртвљена. Код алкохолизма и наркоманије, ова чињеница се физички манифестује. Овиснику треба све више и више алкохола. То је болест која напредује, као што и сам грех напредује. Телесни метаболизам алкохоличара се мења, исто као што и духовна структура постаје такође обамрла, у порицању, и захтева све више телесног задовољења. Видим неке сличности са хомосексуалношћу. Нико није рођен као хомосексуалац. Па ипак ако се овај грех редовно практикује, хомосексуалци усвајају одређену психологију и вероватно чак и неке физичке промене што склоност према истом полу чини једном "природном" жељом. Али то је свеједно грешно. Њима је такође потребна помоћ, суочавање са Божијом речју, да се извуку из порицања, и подршка пуна љубави да би се променили.

Алкохолизам: састојак греха?

Добро познати пад у алкохолизам у који се уверило свако друштво код неких својих чланова можда је саставни део греха. Вино је симбол неколико ствари, али у последњој књизи Библије чине се да је један дефинитивни симбол зла (Отк.14:8,10; 16:19; 17:2; 18:3). За алкохоличара, "оно гризе као змија и трује као отровница" (Посл.23:29-32) Змија је саставни део греха; и такав је алкохолизам, каже Соломон. Лукавост змије открива се у томе како алкохоличар манипулише свим стварима да би постигао циљ пијанства. Вино и пијанство користе се као једна појава за Божији суд (Јер.13:9-14; 48:26). Можда је то због тога што пијанство само по себи постаје казна – особа физички и ментално постаје алкохоличар јер је ово Божија потврда њих у њиховом греху. Слично томе ако нека особа свесно одбија да прихвати Библијску истину, Бог им шаље јаку заблуду да можда неће моћи да нађу прави пут (2Сол.2:10).

Погрешно цитирање Светог писма

Сведочење о искушењима Господа у пустињи пружа увид у начин како "сатана" људског ума функционише. Ми чак можемо цитирати Свето писмо сами себи да би оправдали грех. У разговору са алкохоличарима Хришћанима, ако су искрени, вероватно ће доћи до признања да су злоупотребили Библијске текстове да би оправдали то што пију. Ако дискусије у којима учествујете воде до расправе о томе како Библија говори о вину на позитиван начин, следеће цртице могу помоћи:

- У Библијским временима, алкохолна пића имала су другачији контекст од овог данас. Технике дестилације биле су прилично ограничене; није било фрижидера, коришћене су порозне посуде што је дозвољавало ваздуху да дође у додир са вином у врењу, а чепови су ретко кад чврсто затварали. Алкохол се може дестиловати у било којој јачини само под "анеробичним" условима, тј. Када нема никаквог додира између ваздуха и течности. Процењује се да ништа није могло да ферментира, и има више од 10% алкохола а да се не претвори у сирће. Већина алкохолних пића вероватно су имала јачину од око 2% алкохола (7). Вина су често прављена кувањем "вина" – при чему испарава алкохол – додавањем воде, да се направи нека врста ликера. Тако су то била пријатна пића али је само употреба великих количина могла довести до пијанстав. Вина такође нису била доступна у великим количинама – када је вино истекло из Кане, био је проблем набавити још. Прављење вина било је једна индустрија по колибама. Тако вина јесу била алкохолна, али углавном слаба у поређењу са модерним винима која садрже 20% алкохола, и алкохолним пићима попут вотке од 40% или више.

- Утицаји вина употребљени су у неким Библијским пасусима као фигура или илустрација / слика у речима; али ово не оправдава пијанство. Пс.104:14,15 говори о благослову који " вино весели срце човеку". Ова фраза и оне око ње не говоре о ефектима плодова на телу људи, већ пре о утицајима једне добре жетве на осећања оних који их скупљају.

4. Схватања ваше реакције

4.1 Увод

На исти начин како алкохоличар не разуме сам себе, мистерија алкохолизма чини и оне увучене у њен или његов алкохолизам једнако збуњенима. Они не разумеју шта им се дешава, зашто се то догодило, каква треба да буде њихова реакција. Они се у себи боре са питањима да ли су они лично криви за оно што се догодило. Њима је често непријатно и осећају да се малом броју људи могу поверити. Потребно је разумевање себе самог, видети себе саме као део једне веће слике… пре него жену која живи у стану број 42 у блоку званом 98 Невски Проспект… која има мужа тешког алкохоличара а нема пара за рачуне овог месеца и нема одећу за децу и која ускоро такође може изгубити посао и која редовно добија батине и и и и… Она мора да сагледа себе споља.

4.2 Порицање

Хајде да почнемо са једном причом. Били једном једна мајка и њен син који су живели у једној соби са једним огромним слоном. Слон је био толико велики, да је заузимао већину простора, и они су се тешко кретали између његових ногу. Кад год би телефон зазвонио, слон је фрктао тако гласно да је њима било непријатно и нису могли чути шта она друга особа говори. Сав њихов новац одлазио је на храну за слона. Плашили су се да слон може устати једног дана и срушити плафон а комшије изнад њих би пале на њих. Било је тако тешко примати госте код куће. Понекад је слон спавао и ствари су биле некако у реду. Током година, мајка је увек говорила сину: "да се никад ниси усудио да кажеш било коме о слону кога ми имамо, у реду?". А он се одушевљено слагао са тим. Није рекао никоме. Када би његови пријатељи дошли док је слон спавао, он је покривао слона плахтама да би покушао да га сакрије, и понашао се као да слон није тамо. Он и његова мајка постали су опседнути страхом, да неко може сазнати за слона и помислити да су они обоје луди. Увече су пажљиво навлачили завесе, спуштали су слушалицу телефона када је слон фрктао. Забринутост око слона, страховање шта он може следеће да уради, одвело их је у један живот испуњен бригом. У свакој њиховој одлуци доминирао је страх од слона, и колико би било непријатно ако би неко сазнао за њега. Али сви су знали да је слон тамо! Али су требале године да мајка и син схвате то. Требало им је дуго времена да схвате нејочигледнију чињеницу – сви су знали да они имају огромног слона у соби! А ово прилично личи на оно што може бити живот са алкохоличарем. Нико не сме да сазна. То се мора прикрити. Опседнутост алкохоличарем чини породицу слепом за очигледне чињенице, и изврће њихове односе са другима. Излажење на крај са алкохоличарем почиње да доминира животима оних са којима он или она живи. Цела ситуација не може тако да се настави. Она шкоди свима који су умешани. Мора доћи до суочавања са природом проблема, и мора се учинити један реалан напор да се нешто уради поводом тога. Признање да слон јесте тамо, велики, масиван и стваран, изван ваших личних моћи да са тим изађете на крај, је почетак решавања проблема.

4.3 Помагање или онемогућавање?

Алкохоличарима је потребна помоћ. Али помоћи у овом контексту јесте урадити за некога нешто што он не може да уради сам. Многи који живе са алкохоличарем постају опседнути алкохоличарем и излажењем на крај са животом исто као што је алкохоличар опседнут пићем. Они лако могу дозволити да њихова "помоћ" постане једноставно онемогућавање алкохоличара да настави да пије.

Следећа питања могу помоћи да се одреди разлика између помагања и онемогућавања алкохоличара у вашем животу:

1. Да ли сте се икада претварали да се алкохоличар само не осећа добро, нпр. "јавили да је болестан" његовом послодавцу, и лагали о његовим или њеним симптомима?.

2. Да ли сте прихватили део кривице за његово или њено пијење или понашање?

3. Да ли сте избегавали разговор о његовом / њеном пијењу страхујући од његовог / њеног одговора?

4. Да ли сте за њега / њу платили кауцију за излазак из затвора или неку законску казну?

5. Да ли сте плаћали рачуне које су он / она требали да плате?

6. Да ли сте њему / њој позајмљивали новац?

7. Да ли сте покушали да пијете са њом / њим да би ојачали ваш однос?

8. Да ли сте њему / њој дали "још једну шансу", па онда још једну и још једну? У том случају његово / њено поверење у вас постаје све слабије.

9. Да ли сте претили да ћете отићи или "се одвојити" на неки други начин а нисте то урадили?

10. Да ли сте завршили неки пројекат или посао који алкохоличар није успео сам да заврши?

На крају, све ове ствари омогућавају алкохоличару да настави, пре него што му помогну да престзане. Због овога је процењено да је преко 90% алкохоличара или запослено или способно за рад (8). Од потпуног пропадања штите их породица и пријатељи, и тако они тетурајући даље у својим очајничким, без-истинским постојањима.

Љубав штити; сви то знамо из 1Кор.13. А искрена љубав никада не жели да јавно понизи. Па ипак с друге стране, код хроничног алкохолизма нема сврхе прикривати. Као и за слона у кући о чему смо говорили раније тајна је вероватно свакако "откривена". Ви лично наћи ћете се уплетени у присилну мрежу неистине, до те мере да постајете погођени болешћу алкохолизма. Нагласили смо да је главна особина ове болести самозаваравање; део болести, важан део, је веровање да је немате. Лажи које морају да се настављају и јавно и у разговорима самог алкохоличара на крају ће постати део ваше психе. Да би живели "истину" у Христу ми не можемо плести стално мрежу лажи и заваравања. Морате алкохоличара суочити са овом једноставном чињеницом. Бог је решио грех Израела тако што се удаљио од њих. Морао је да дозволи да они потпуно пропадну, упркос томе што их је то повредило. Ублажавање пада неће ово постићи. Алкохоличар на крају мора сам да се суочи са својим творцем. Један предлог је да се остави порука пуна љубави која објашњава зашто одлазите, али да проведете ноћ ван куће када се алкохоличар врати пијан. Успут, сви треба да схватимо да они који морају живети са алкохоличарем често једнако требају подршку, једнако су заробљени у опсесији, као и сам алкохоличар.

Бог поступа са његовим побуњеним народом на један начин који је истрајан а ипак садржи нагле промене плана које захтева истинска милост и милосрђе. Они који живе са алкохоличарем често показују веома промењиво и недоследно понашање. Једног момента они вриште на алкохоличара, прете свиме од смрти до развода, следећег га саосећајно спашавају од последица његовог последњег пијанства, смишљају изговоре за друге, итд. Још једно обећање спремно слушају о томе како ће се он променити и схватају га озбиљно, упркос томе што су толика слична обећања прекршена. Бог не поступа овако са проблемима поновљеног греха. Он дела, на крају, одлучно. Ја наглашавам да овде говорим о окорелом алкохолизму а не о повременом пијанству. Ово ћемо сада размотрити у детаље.

4.4 Отуђење

Извести алкохоличара из порицања и касније му помоћи до победе, за то је потребна интервенција. На исти начин, Бог је посредовао у нашим безнадежним животима да би нас привео Себи. Крст се упоређује са Богом који цепа небо и силази доле. Па ипак радикално посредовање у животу алкохоличара често значи одвајање од њега. А овако поступајући ми показујемо љубав Бога која нам је показана на крсту. Он није дао Свога Сина у љутњи или бесу или просто зато што смо му се смучили. Он је то учинио на прорачунат, узвишено саможртвујући начин. И ово је модел за христаделфијанску породицу која мора да се удаљи од члана алкохоличара.

Алкохолизам је грех. Хајде да рашчистимо с тим. Свет око нас је тражио начин да ублажи ову једноставну чињеницу током протеклих 100 година. Алкохолизам је напредовао од тога да је био грех до тога да је психолошки проблем, болест, и сада (некима) само један ментални здравствени поремећај. Он можда јесте све то, али јесте грех, без обзира на то какве све психолошке поремећаје он може створити. Схватање овога помоћи ће алкохоличару Хришћанину да сагледа ствари у једној перспективи у којој то неверник не може. Али како Бог поступа са грехом који је постао навика? Имао је много искуства у овоме у Његовом односу према Израелу Његовом тврдоглавом прељубничком народу. И трагично је, Он има много више искуства у томе са нама, такође. Кад су се Израелци слепо предали греху, били су слични алкохоличарима пијани и омамљени за своје одговорности пред њиховим Богом. И шта је Бог урадио заузврат? Он није рекао " Па Израеле ти и ја смо завршили, не желим да имам ништа више са вама, одлазите и не гледајте ме никада више". Да ли је Бог одбацио свој народ? Никако (Рим.11:1,2). Дошло му је да их све уништи и да почне из почетка (Изл.33,34) – али Он то никад није урадио. Према Осији, Он се осећао као остављени љубавник, мушкарац који је оженио жену која воли да буде проститутка. И Он је жалио над оним шта су они радили. Он их је волео, тако дубоко. Он је послао своје слуге а онда Сина Свога да их зове назад Њему (Мт.21:33-38), знајући да ће убити Његовог вољеног Сина. Приказујући Оца, Исус је плакао над Јерусалимом, искрено их молећи да се врате Оцу : " О Јерусалиме, О Јерусалиме…" (Мт.22:37). Парабола о изгубљеном сину говори првенствено о Оцу који верно чека тврдоглавог Израела да се врате Њему из лутања по свету неверника.

А други Библијски докази говоре о томе како се Бог удаљио од Израела, одвојио се од њих. Он није то урадио зато да га они не би упрљали, нити зато што је био љут на њих или што му је због њих било непријатно. Они су наставили да срамоте Бога тако што су каљали Његово име међу неверницима. Ипак Његова љубав према њима издиже Га изнад тога. Он трпи срамоту због Своје љубави према њима. И Он никада неће завршити са Израелом. Зашто се онда Он толико удаљио од њих? Само, дакле, за њихово добро. Погледајте Библијске доказе:

- Бог је напустио Израел да би их прочистио; то је био део ватре која ће их очистити од њихове дрозге (Ез. 22:20-22). Постојала је јасна намера и циљ у Његовом удаљавању.

- Бог их је напустио да би голотиња њиховог греха била откривена – Он их више неће прикривати у очима света неверника (Јез.23:29).

- Изаија користи чињеницу да је Бог напустио Израел што је основа његове молбе њима да се врате Њему (Ис.2:5,6). Он је оставио њих да би се они могли вратити Њему целим својим срцем. Али Он је наравно стално желео да се они врате Њему.

- Бог говори Израелу да зато што је Он напустио њих, они треба да потраже Њега (Ам.5:2,4).

- Бог би напустио свој народ све док они не би увидели да њихови проблеми постоје зато што Он није уз њих (Пз 31:17). У 2 Днев. 12:5,6 ми читамо о томе како је Бог напустио Израел, остављајући их у руци Сезака; али због тога су они постали скрушени и Он се вратио њима.

- Напустио је Језекију, да би открио можда Језекији самом шта је у његовом срцу – јер Бог је већ знао, сигурно, без било каквог експериментисања (2 Днев.32:31).

- Нех. 9:28,31 користи исте Хебрејске речи за оставити / напустити у два смисла. "(Ти) си их остављао у руку непријатеља… Али ради милости своје велике нијеси … их оставио" . Бог је оставио Израел, али их је чуо када су заплакали и вратио им се; али у узвишеном смислу Он их није оставио због Његове милости и милосрђа. Тако се Зион осећа остављеним од Бога, али на крају схвата да то никада није био случај (Ис.49:14). Онда ће се чинити као да је Бог оставио за само један кратак моменат (Ис.54:6,7).

Све је ово можда једна шема за нас. Застрашујуће је тешко одвојити се од алкохоличара са истом чистотом мотива које Бог има. Били сте повређени, злостављани, искоришћени… али се овде љубав и истинско наликовање Богу највише искушава. Ми не можемо потпуно оставити једног члана �