JEDNA BIBLIJA MNOGO CRKVI


Other Literature In Croatian

1. Da li je važno u šta i kako verujemo ?

Naslov ovog izdanja, delimično je objektivan, a delimično subjektivan, što znači, delimično istinit i činjenični, a delimično pitanje rasprave.

Postojanje jedne Biblije i mnogo crkvi je nesumnjivo neosporno.

Da li je važno u šta i kako verujemo? – pitanje je o kojem se dade raspravljati. Razumno je početi tamo gde je najveće slaganje i jednakost, a to je da ja Biblija jedna i da je istinita. Naravno, postoji nekoliko verzija i mnogo prevoda, ali Biblija je jedna, bio jezik zapadni ili istočni, arhaični ili moderni. Tekst Biblije nije podložan promenama. Postoje na hiljade učenih ljudi koji se trude da otkriju nekakvu neistinu u Bibliji. Hiljade pisanih radova ima nameru uplitanja u Reč. Biblija je jedinstvena i reči u njoj upotrebljavane su u pravom smislu. U svakom narodu je jednako, i Biblijsko jedinstvo je netaknuto.

Mnogo je crkvi koje deluju ravnopravno i samoočevidno. Postoje oni koji kažu da ima mnogo imena, ali da je crkva jedna. To je misao koje prekriva razjedinjenost. Različita imena za različite slučajeve. Istina je da ima sličnosti u nekim verovanjima, ali u globalu, razlika je zaista velika. Postoji razlika u učenju između dve crkve i ponekad ta razlika postoji u osnovnim stvarima. Zatim, ponekad u istoj crkvi postoje ideje i prakse koje su suprotne jedna drugoj. U svakom slučaju učinak govori sam za sebe - neko traži crkvu i na kraju se dovede do suza, jer ne može promeniti mišljenje kad se suoči s tolikim brojem različitih crkvi skupljenih oko Biblije. Problem se povećava s činjenicom da različite crkve zahtevaju da im je osnova učenja Biblija. Kako je došlo do te situacije?

2. Razvoj različitosti

Kad su se Protestanti Reformisti suprostavili i kasnije odvojili od Rimske crkve, njihov poklič bio je: ''Biblija, samo Biblija, i ništa osim Biblije''.

Naglasak te borbe bila je teorija da ako ljudi čitaju Bibliju, otkrit će istinu o Bogu i Njegovom planu, odbacit će stare greške i bit će ujedinjeni u zajedničkoj veri.

Jedno od najvećeg razočaranja Protestantizma je da ta teorija nije funkcionisala. Umesto jedinstva, koje su utemeljitelji očekivali, na terenu je postojala različitost mišljenja i povećanje broja natecanja religijskih zajednica, što je rezultiralo religijskim haosom u današnjem hrišćanskom svetu. Jedan od razloga za moderni Ekumenski pokret je svesnost da postojanje mnogo različitih crkvi je prekor hrišćanstvu. Lična sloboda, koja je bila osnovno obeležje Protestantizma, proizvela je baš stvari koje su je oslabile, Protestanska crkva je tokom vekova povećavala svoje različitosti.

Jel' bila teorija pogrešna – ideja da je učenje Biblije samodovoljna i ljudima dobre volje i čista srca vidljivo i samodokazivo? Činjenica da su rezultati daleko od idealnog ne čini teoriju neistinitom. Kako će se pokazati posle, postojali su i drugi čimbenici koji su uništili i ograničili ujedinjene efekte religijske istine. Biblijska uverenja o samoj sebi dokazuju da je njeno učenje sveobuhvatno i samodosledno. To je Božji govor čoveku. Biblija opisuje da Bog govori vekovima preko svojih svetih proroka i na kraju On govori preko vlastitog sina Isusa Hrista. Ono što je govoreno preko proroka i sina, nama je otisnuto na stranicama Biblije. Ako ne čitamo Bibliju i briga nas za nju, Bog je tih.

Neki religiozni ljudi tvrde da doživljavaju vizije i dobijaju lična otkrivenja odvojeno od Biblije, ali velika većina ljudi ne dobiva nikakav znak ili signal iz raja. Glas raja može se čuti u napisanim rečenicama Božje reči, u Pismu – i nigde više.

Osvrnimo se na Bibliju kao dovoljnu sama za sebe. Naš Gospod je često odbacivao ljude svog vremena – ne zbog čitanja Pisma, već zbog toga što nisu živeli prema tome što su čitali. Rekao je: ''Vi Pisma proučavate, jer mislite da u njima imate život večni! I baš ona svedoče za mene. I nećete da dođete k meni da imate život'' (Jovan 5:39-40). Sadukejima je rekao, s obzirom na njihove stavove o vaskrsenju: ''Varate se, jer ne razumete ni Pisma ni sile Božje'' (Matej 22:29 )

''A za uskrsenje mrtvih niste li čitali šta vam je Bog rekao: Ja sam Bog Avramov, Bog Isakov i Bog Jakovljev?''

Isus je rekao da Bog govori generacijama, ali ignorišući to, skreću s pravog puta tj. zastranjuju.

3. Sveto Pismo

Apostol Pavle imao je pratnju u svojoj misiji propovedanja jevanđenja, Timoteja – sina paganina iz Listrije. Dve Pavlove poslanice posvećene su tom mladom čoveku i u jednom od njih, apostol govori: ''Od detinjstva svoga znaš Sveta Pisma koja te mogu umudriti na spasenje po veri koja je u Isusu Hristu'' (2. Timoteju 3:15). Iz te poslanice Timoteju možemo videti kako je on usvojio učenje Pisma. I to od majke Enuke i bake Loide. U Delima apostolskim 17 napisao je kako Pavle i Sila propovedaju jevanđelje Židovima u Bareji. Oni su prihvatili Reč s veseljem, proveravajući istinitost toga što su Pavle i Sila govorili i proučavali Pismo dnevno da bi se uverili da stvari jesu onakve kakve pišu. Pavle ih je pohvalio za njihovu gorljivost i žar. Vernicima u Solunu napisao je: ''Ispitujte svaku stvar, držite šta je dobro'' (1. Solunjanima 5:20).

Ta preporuka temelji se na naglasku činjenice da je Pismo u mogućnosti i dovoljno da naučava istinu o Bogu kao neophodnom za spasenje i branjenje prava i obaveza običnih ljudi da čitaju Pismo za sebe. Istina je da je apostol Petar upozorio vernike na one koji izvrću Pismo čineći ga nečim za šta nije namenjeno.Nikad ih nije upozoravao protiv čitanja Pisma, već ih je nagovarao: ''kao novorođena deca, zaželite se duhovnoga i čistoga mleka, da u njemu uzrastete za spasenje'' (1 Petrova 2:2). Njihov duhovni rast i proširenje znanja o Bogu, ovisi o pažljivom čitanju Reči Istine. Nema ni najmanje sumnje da čineći to budu izloženi opasnosti ili budu udaljeni od vere. Baš suprotno, osnovno obeležje ovih redova je to da je iz Pisma moguće učiti ljude o spasenju i ta istina je razumljiva svakom čoveku. Po Bibliji, teorija Reformista je bila u redu, ali nešto je krenulo krivo.

4. Mnogo crkvi

Od kad je namena Biblije, ne da skriva, već otkriva, ne zbog konfuzije, već da ujedini, Biblija postaje dostupna svakom i dolaskom religijske slobode, hrišćanski svet pokazuje mnogo rezličitih crkvi koje rezultiraju modernim religijskim haosom. U osnovi, dva faktora su proizvela tu nesretnu činjenicu.

Prvo, ako Bibliju razumemo potpuno, neophodno je da joj pristupimo otvorena uma, spremni učiti i proučavati, te se voljni pokoriti Njenom učenju. Problem je što mnogo ljudi pristupaju Bibliji s već unapred stvorenim dojmom, tražeći na Njezinim stranicama podršku za učenje koje su doneli iz drugih izvora. Postoji popularna tendencija da ljudi stvore Boga na vlastitu sliku i oni otkrivaju Boga prema tome što bi želeli da je on, rađe od onoga kako se On objavio u Bibliji. Pristupaju Bibliji tražeći podršku za samo-izmišljenog Boga i često su zadovoljni kad ih Biblija podržava. To zadovoljstvo je sigurno neispravno jer se radi o hirovitoj selekciji delova Biblije na pogodne i one koji se odbacuju. Nadalje, učenja su formirana ili podržana odvojenim tekstovima bez spominjanja osnovnog učenja Pisma. Vrlo često, učenja idu prema tome da budu izolirana jedna od drugih, tako da to učenje ne izgleda otkrivenim. Nesuglasnost, nerazmer i kontradiktornost nisu doneseni na svetlo. S druge strane, određene crkve dominiraju određenim činjenicama, što rezultira zanemarivanjem vežnog učenja. Rezultat toga je dislokacija i neravnoteža pogleda Biblijske istine koje vode lažnim zaključcima i uništavaju koncepciju spasenja.

U današnjem religijskom svetu, zbog toga, nemoguće je dobiti čisto objašnjenje kraljevstva Božjeg, Autora i Inspiratora Biblije, drugog dolaska Hristovog, važnost krštenja, prirodu crkve, značenje Gospodnje večere i života posle smrti. Crkve koje godinama uče ljude teologiju osnovanu na besmrtnosti duše, sad dolaze do toga da neka od njihovih teoloških vođstava i pisaca govore da to učenje nije Biblijsko već pagansko. Preživljenje pojedinca neće doći lutanjem duše prema raju kod smrti, već vaskrsenjem tela kod drugog Hristovog dolaska.

To je Biblijski pogled na prirodu čoveka, ali samo neki veruju u to. Biblija kaže da je čovek smrtan, kaže kategorički i nedvosmisleno, što u religijskom svetu stvara nesigurnost, sumnju i kontradikciju. To je predstavnik konfuzije, koja čoveka nesigurnog i sumnjivog dovodi do ispunjenja očajem, apatijom i agnosticizmom. Te razlike su izražene, bez obzira kojoj crkvi pripadaš ili u što veruješ – kad postoji mnogo izbora, čini nam se da su svi jednako dobri.

5. Da li je važno?

Prvi korak učinimo na testu zdravog razuma. Zamislite da je neko u bolnici i treba biti operisan vidi da hirurg koji treba operisati zastupa mišljenje da nije važan način i postupak operacije – važno je imati dobre instrumente i početi s poslom. Sigurno je da će bolesnik biti obeshrabren. Zamislite da se neko priprema leteti avionom, kad otkrije da pilot misli da nije važno znati navigaciju, važno je uzleteti avionom i verovati smislu za orjentaciju. Vrlo je verovatno da će putnik izabrati alternativni oblik transporta.

Ovi primeri su, naravno, hipotetički i vrlo su pojednostavljeni. Kada gledamo na religiju, ono šta je u slučaju operacije i navigacije očito krivo i opasno, prečesto je religijski prihvaćeno kao razumno i bezopasno. Mnogo ljudi podržava činjenicu da nije važno što verujemo o Bogu sve dok nas vodi prihvatljivom i dobrom životu. Suočenje s time izgleda razborito? To je kao da Bog, koji je stvorio svet i održava ga dan za danom zakonima koji su nepromenjivi i apsolutni, dok je druga stvar kako ih čovek poštuje? Razumno je očekivati da je Bog vrlo zainteresovan šta ljudi misle o Njemu i kako postupaju s Njegovom rečju. Ljudi nisu ostavljeni vlastitim osjećajima. Bog govori i Biblija tvrdi o sebi da je Njegova reč. Bog otkriva načela prave vere, principe po kojima možemo doći Bogu i biti prihvaćeni od njega i prihvatiti Njegovo spasenje. Opasno je i ludo zanemariti načela prave vere, kao zanemariti načela operacije ili navigacije. Jedina razlika je da rezultat vere ne vidimo odmah, već s vremenom.

U slučaju vere, povodeći se prije spomenutim načelima, nečiji život je stavljen na kocku.

6. Šta je s tolerancijom?

Verska tolerancija je blagoslov što znači slobodu slavljenja Boga bez uplitanja, ali to prestaje biti blagoslov ako zarazi ljude religijskim slepilom, koje ne daje mogućnost razlikovanja crnog od belog. U davnim vremenima muškarci i žene imali su jači osjećaj za svoja verska uverenja, otvoreno pričali srdačno i hrabro o tome šta misle da je ispravno, a šta pogrešno, ali sad je doba tolerantnosti, liberalizma, širokogrudnosti, vreme kompromisa i religijske rasprave i prepirke su ocenjene da budu s istekom roka valjanosti: gotovo nešto čega se treba sramiti. Beskompromisni položaji uzimaju se često.

Doslednost je ključna reč i ona je rasprava nedokazivanja koja je kao raspinjajući plamen. U nekim područjima, najbolje je ne doći do zaključka o bilo čemu.

''Pričaj i razmotri, ali nikad ne odluči''. ''Neke religije mogu biti bolje od drugih, ali sve religije su dobre''. ''Odaberi jednu koja ti odgovara da izbaci napolje ono najbolje iz tebe, a istovremeno ne vređa druge''. Takvo gledište se pojavljuje iz umerenosti i razumnosti – ali se suprostavlja učenju Biblije. Čistoća, bez primese je prava vera, kako se objavljuje u Bibliji, ideja netolerancije – zato jer postoji prava religija koja je oprečna tako da ono šta je suprotno mora biti lažno. Ta tačka gledišta je neukusna, ali iskrenom umu je logična. Kod metode približavanja Bogu, Biblija koristi reč koja je imperativ. Primer je u Poslanici Jevrejima: ''A bez vere nije moguće Bogu ugoditi, jer onaj koji hoće da dođe k Bogu treba da veruje da Bog postoji i da nagrađuje one koji ga traže'' (11:6)

Obratite pažnju na reči ''nije moguće'' i ''treba''. Pisac ne kaže da je bolje prići Bogu s verom ili da je teško doći do Boga bez vere. On kaže: Nemoguće je Bogu ugoditi bez vere i svako ko dođe treba verovati. Te reči ne dozvoljavaju kompromis. Ko ugađa, mora verovati i nije moguće ugoditi bez vere. To stvara pitanje: ''Zašto ja ne mogu doći onakav kakav jesam ? Šta je pogrešno u onome kakav sam?''. Biblija govori da Bog ne prihvata bilo koga, zato što je njegova priroda dobra. To je neprihvatljivo i bilo bi ne fer. Neki od nas su rođeni u lošim okolnostima i žive u lošim uslovima, pa je ta prirodna dobrota borba; drugi su rođeni u lošim životnim uvetima i žive u odgovarajućem i bliskom okruženju i takvima je mnogo lakše postati dobar. Bog ne prihvata ljude na takvoj ne fer osnovi.

7. Osnove za Božje prihvatanje

U Božjim očima svi smo grešnici i naša dobrota je nedovoljna da nas opravda u Njegovom prisustvu. Postoji samo jedan standard za pravednost, svetost i opravdanje, a to je Božiji standard. Bog nikada neće tražiti kompromis za taj standard da bi prilagodio tj. izašao u susret kolebljivosti i neodlučnosti ljudi. Greh nije danas nimalo manji nego što je bio u vreme Noa ili Eve. Bog nije evoluirao od Boga koji mrzi greh prema Bogu koji ga samo površno pogleda. Ljudska dobrota uspoređena s Božjim standardima pravednosti je zakržljala i osiromašena.

Ne postoji dobro koje dolazi Bogu pomoću naše bodovne liste koja testira pristojnost, mi plaćamo svoje dugove nastojeći da nikad ne povredimo svog suseda. U kontekstu respekta to je važno, ali u kontekstu spasenja je bezvredno. Pravednost nije propusnica za Božju uslugu. Biblija uči da se trebamo odreći vlastite ličnosti, tj. odreći se samog sebe i priznati da se ne merimo i ne možemo meriti merilima Božjim. To se zove pokajanje. Od kada ljudi ne mogu biti primljeni na osnovi njihove prirodne dobrote, koja je neadekvatna i ne fer, Bog nas prima na osnovu naše vere.Vera koju pokazujemo Njemu, računa se kao pravednost.

To je veliko učenje – opravdavanje po veri objašnjava zašto je nemoguće doći Bogu bez vere i zašto ti koji se žele približiti Bogu moraju verovati. Da bi pokazao koliko ta velika učenja funkcionišu, apostol Pavle uzeo je slučaj jednog čoveka, Abrahama. Abraham je primio određena obećanja od Boga, koja su u to vrijeme bila nemoguća ljudskom rodu da ih ispuni. Ali Abraham je imao veru u obećanje i prkos i to mu se uračunalo u pravednost.

Pavle insistira da su načela koja su funkcionisala u Abrahamovo vreme, istina i danas za svakoga ko traži spasenje od Boga.

8. Vera u reč Gospodnju

Osnovno svojstvo vere je verovanje u reč Božiju. To je početak novog života, osnova prave vere. Apostol Petar napisao je: ''Jer ste preporođeni ne semenom koje trune, nego koje ne trune, rečju Boga, koji živi i večno ostaje'' (1. Petrova 1:23). Zato mnogo delova Novog Zaveta leže na naglasku neophodnosti verovanja i vere:

''K svojima dođe, i svoji je ne primiše Ali svima koji je primiše, koji veruju u ime njezino, dade ona moć da postanu sinovi Božji'' (Jovan 1:11-12 )

''A bez vere nije moguće Boge ugoditi, jer onaj koji hoće da dođe k Bogu treba da veruje... '' (Jevrejima 11:6 )

''Idite po svemu svetu i propovjedajte jevanđelje svakomu stvorenju. Ko veruje i krsti se, biće spasen...'' (Marko 16:15 )

9. Vera ili praznoverje

Vera je jako važna, što govori i znači da vera koju Bog zahteva ne može biti verovanje u pogrešno ili u nešto što sami odredimo. Vera na kojoj Bog insistira je vera u ono što je istinito, zato jer verovanje u pogrešno znači praznoverje. Biblija kaže: ''Jer je on kao i misli duše njegove'' (Poslovice 23:7 )

To nam govori da je konačna, ali i osnovna ljudska akcija uvetna i regulisana time što verujemo i zato pogrešno verovanje može rezultirati pogrešnim životom..

Pisci Novog Zaveta znali su to i zato su stalno podsticali vernike da se drže istine. Obratimo pažnju na stroge reči apostola Pavla koje se odnose na to pitanje:

''Ali,i kad bismo i mi sami, kad bi i anđeo s neba javio vama jevanđelje drukčije nego što vam ga mi javismo, proklet da je!'' (Poslanica Galatima 1:8 )

To su ozbiljne reči. Pavle proglašava duplo prokletstvo onima koji lažno propovedaju. To je primer ''netolerancije'', što je drugačije od modernih stavova tz. lake tolerancije prema idejama o Bogu koje su totalno u razilaženju i ponekad tiho destruktivne. Pavle govori i insistira da je jevanđelje koje on propoveda istinito i sve što mu je u suprotnosti – laž je!

On tvrdi da postoji određeni standard istine o Bogu i Njegovih namera i oni koji su udaljeni od toga su u opasnosti.

Danas je vrlo popularno reći da se Hrišćanstvo ne može staviti u okvire. Za to bi trebalo biti prelično i premistično. To je ono što ohrabruje mnoge da kažu kako nije važno šta veruješ i koje crkve si član i takav pogled očite neistine, uspoređeno je s učenjem Novog Zaveta, gde se crkva naziva:

''Crkva Boga živoga,i stub i oslonac istine'' (1. Timoteju 3:15 )

Dužnost svakog vernika je da zajamči i pobrine se da njegova crkva bude građena na pravim temeljima kao što je opisano u Bibliji.

Kad je Isus pričao sa Samarićankom o pravoj veri, koristio je neke vrlo važne reči.

''Ali ide vreme, i već je nastalo, kad će se pravi pobožnici moliti Ocu u duhu i istini, jer to su bogomoljci koje Otac hoće'' (Jovan 4:23 )

Ono šta je Isus mislio je da se prava vera ne sastoji jedino od vanjštine i vanjskih rituala, niti od određenih pokreta, slavljena i potčinjenosti, već od unutrašnjeg stanja duha, a ne od slova ili reči.

Takva naglašavanja važnosti življenja prema Njegovom putu, Bog je naredio. Nemoguće je slaviti Boga usnama, a načinom života ne ceniti ga. Moguće je pevati pesme odanosti i spustiti naše glave u poniznosti, a istovremeno biti u srcu, ponosan kao paun. Dokazujemo istinitost naše vere poslušnošću u našim životima. Potrebno je otkriti istinu u poniznosti čitajući Božju reč i primeniti je svakodnevno u svemu šta činimo. To je slavljenje ''u duhu i u istini''.

10. Pitanje života i smrti

Rasprava se ne tiče samo onih zainteresovanih za teologiju ili onih koji vole religijske argumente za rasprave i same rasprave.

To je pitanje života i smrti za sve koji traže spasenje i to pitanje pronalaženja istine, može biti odgovoreno samo na osnovama beskonačnih principa otkrivenih u Bibliji. Načela koja vode naše približavanje Bogu su večna: uvek su primenjena, ne stare, večno su mlada tj. aktuelna.

U Levitskom zakoniku je priča o dva čoveka koja su ignorisala načela i završili svoje živote tragično. Nadav i Avijud bili su sveštenici Gospodnji i njihov život bio je regulisan Božjim zapovestima, osvrućući se na Njegovo slavljenje:

''Sinovi Aronovi Nadav i Avijud uzeše svaki po jednu kadionicu, metnuše oganj u njih i na oganj metnuše kad. Oni prinesoše pred Jahvom oganj tuđ, a to im on ne beše zapovedio. Tada dođe oganj od Jahve i udari ih, i oni pogiboše pred Jahvom. Mojsije reče Aronu: To je što kaza Jahve kad reče: Posvetiću se preko onih koji pristupaju k meni i proslaviću se pred celim narodom'' (Levitska 10:1-3 )

Sveštenici su bili u pravu nudeći tamjan Gospodu i način na koji su to činili bio je pažljivo propisan od Boga. Ali to dvoje ljudi oglušilo se i ignorisalo Božje zapovesti i ponudili su bezbožnu, tj. nesvetu vatru uzetu iz nekog drugog izvora koji nije bio oltar Gospodnji. Verovatno je usled nebrige i nezainteresovanosti, ili se radi samo o neposlušnosti, ali Bog je odbio njihovo štovanje zato jer ono što su činili nisu činili na način koji je On zapovedio.

Neko će reći da takav pogrešan način može biti opravdan ako je objektivno u redu – što znači da je to plemenito ako je dobro završeno. To očito nije istina kada govorimo o slavljenju Boga. Ta priča skida masku, pokazuje svoj pravi značaj i osuđuje teoriju da cilj opravdava sredstvo.

To pokazuje da Bog nije ravnodušan prema metodama i načinima koje ljudi izmišljaju i otkrivaju za slavljenje u Njegovom prisustvu. Zaista, mi možemo tražiti pravo da ugodimo sebi, što ne znači da ugađamo i Njemu.

Biblija nas uči neprestano da istina nije dostupna iz pogrešnog izvora, niti boravi u izopačenim temeljima. Ne možemo slaviti Boga ako ne poštivamo i ne slušamo Njegove zapovesti. Ne možemo se približiti Bogu bivajući ravnodušni prema Njegovoj volji, ništa više od onoga što su mogli Nadav i Avijud. Nije u redu doći s ''čudnom vatrom'' ni danas, kao što se nije moglo ni onda. Bog ne menja svoju prirodu i svrhu svog postojanja.

Oni koji su u Njegovom prisustvu slaveći ga, moraju biti oni koji su zainteresovani, zaokupljeni i okupirani ispitivanjem i istraživanjem Njegove volje i oni koji to čine s velikom strasti i slušaju Njegovu reč. Stari princip koji je Mojsije neprestano ponavljao Aronu, još uvek je istina: ''Ispred svih ljudi, ja ću biti odabran''. Ako Boga treba slaviti, onda ga treba i slušati. Bilo koja crkva koja vodi ljude da veruju kako je Božija reč nepouzdana i nesigurna ili da se Njegove zapovesti mogu ignorisati, ili da je tek pitanje izbora da li ćemo verovati u određena načela – mora biti kriva zato jer na kraju uči ljude da ne poštuju Božiju reč.

11. Test istine

Nismo ovde da bi prigovarali kako smo zavedeni od drugih ljudi. Isus je rekao:

''Ostavite ih: oni su slepci koji slepce vode, a kad slepac slepca vodi, oba će u jamu pasti.'' (Matej 15:14 ) Nije dobro isticati da su nas pametni i učeni ljudi učili o tome u šta verovati i šta činiti. Test nije školski, već je to istina merena i uspoređivana rečju Božijom. Vera koju je stvorio čovek ne može biti zamena za Božiju veru bez obzira koliko je pametna. Isus je to pročistio kad je uzeo reč jednog starog židovskog proroka i ponovo ojačao njegovo mišljenje.

To je dosta daleko pomaknuto od popularnog religijskog učenja današnjice.

Postoje značajni učitelji u hrišćanskom svetu danas, koji poriču Biblijsko učenje o Bogu i Njegovoj svrsi, zatim, koji objašnjavaju daleko i mutno istinitost Isusovog vaskrsenja, koja unose sumnju oko autoriteta Božije reči i razvodnjava Njegove zapovesti. Moralno je da ne bi trebali biti zadivljeni veronaukom ''učenih ljudi''.

Kada je učenje verno Božijoj reči i pomaže nam je bolje razumeti, trebamo biti zahvalni, ali Biblija nikada ne preporučuje da ljudska pamet može biti propusnica za Božansko znanje. Umesto toga govori nam da se istina otkriva najviše s lica onih poniznih s pokajničkim duhom.

12. Biblijsko učenje

Velike ideje hrišćanske vere su temeljene na činjenicama. Negiraj devičansko rođenje Isusa Hrista i On postaje sin Josipa, a ne sin Božiji, On je čovek svog vremena i ništa više. Negiraj fizičko vaskrsenje Isusa Hrista i to izbacuje temelje vere i čini Hristove apostole lažnim svedocima te ih ostavlja mrtvima u njihovim grobovima zauvek. Negiraj činjenicu da je Isus činio čuda dok je govorio da su čuda znak toga da je blagosloven. Na kraju, onaj koji traži istinu, treba pokazati duh neovisnosti i pogledati, te proučiti pažljivo učenje Biblije, bolje nego da izvlači zaključke iz ''druge ruke''.

Jedna od prvih stvari koju Novi Zavet naglašava i ističe je učenje koje se da odrediti. Danas se govori da je nemoguće iskazati hrišćansku veru tvrdnjom, to je nešto mistično što ne može biti rasčlanjeno i analizirano. Ako je to istina, evo neobično-čudne stvari – apostol Pavle u pismu Galatima.

Mnogi od njih okrenuli su se od istine i nerazličitosti, ili samo planirali neposlušnost, ali Bog je odbacio njihov način slavljenja, zato jer je bilo učinjeno na način na koji On to ne želi, zapravo, na način na koji im nije zapovedio.

Ključna misao i učenje Novog Zaveta je da postoji tačno određen standard po kojem se može suditi. Znači, Bog otkriva istinu o Sebi i Svojoj nameri. Nelogično je ponašati se kao da nije važno i da ljudi zadovoljavaju objekte svojih verovanja..

U Starom Zavetu postoji mnogo odeljaka koji uređuju takve stvari jasnije i preglednije:

''Evo na koga ću ja pogledati: Na nevoljnog i na onog kome klone duh, na onog koji se moje reči boji''. (Isaija 66:2 )

Ugodno podrhtavanje nad reči Božijom znači da je razumemo, verujemo joj i slušamo je. Ljudi nemaju pravo zadovoljavati svoje ljudske požude ako to vodi nečem drugačijem od onog što je Bog pokazao. Ljudi bi trebali gledati oprezno i pažljivo, te biti potpuno iskreni prema svojim verovanjima.

13. Bitna učenja trebaju se otkriti

Oni koji su reagovali na uveravanje da otkriju probitačnost i razotkrivenost vlastite vere i uspoređuju je s Rečju Božijom često su iznenađeni kad otkriju da ono u što su verovali celi svoj život zapravo nije istina.

Pisac potvrđuje da je to bilo njegovo iskustvo: takav proces otkriva lažno učenje o besmrtnosti duše i s tim povezane ideje koje se odnose na sudbinu duše posle smrti. To je donelo oslobađanje od učenja o demonima i vragovima i oslobađanja duha od tela, te umesto toga donesu na svetlo pravo i bitno značenje vaskrsenja kao načina preživljavanja kod drugog Hristovog dolaska kao Kralja sveta.

To je donelo prosvetiteljstvo i razumevanje Kraljevstva Božijeg – ispunjenje toga da će pravo kraljevstvo biti uspostavljeno na zemlji, na mestu gde će se ljudska kraljevstva raspasti i izumreti. To otvara pogled na večni život, život neokaljan grehom i koji se ne umara nikakvom slabošću, život besmrtan i predivan, koji će se živeti s Hristom u Kraljevstvu Božijem.

Takođe donosi treznu osudu da jedna od najozbiljnijih zapovesti Gospoda nikada nije poslušana – biti kršten.

S razumevanjem Biblijskog učenja o krštenju, postaje očigledno da ono što smo prije nazvali krštenjem, bilo je nesaglasno s Biblijskim učenjem i praksom.

Reč Božija govori da je krštenje znak poslušnosti, koja dolazi od vere – zamišljen pogreb u vodi je znak umiranja starog života, a izranjanje iz vode znak je novog života u poslušnosti. U danima rane crkve mnogi vernici bili su kamenovani, udarani, pretučeni, izgladnjivani i mučeni. Oni su to sve izdržali zato jer su verovali da ono što govore je životno važno. Petrovim rečima rečeno: ''Trebamo slušati i udovoljavati Bogu, a ne čoveku''.

Ako nije važno u što i kako verujemo ili kako i s kime slavimo, onda su oni bili u krivu u svojim odlukama propovedanja istine bez obzira na cenu.

14. Primeri žive vere

Dobro je znati kako su apostoli praktikovali učenja već istaknuta o važnosti poznavanja istine otkrivene od Boga. Ima jedan zanimljiv slučaj u Delima apostolskim 10, o čoveku po imenu Kornelije. Zapis govori kako je on bio čovek odan Bogu – on i sa celom obitelji. Molio se stalno Bogu i davao milostinju ljudima. Bog je poslao Petra da nađe tog čoveka i da mu propoveda istinu o Hristu i Njegovom kraljevstvu. Kad su to čuli i poverovali, bili su kršteni u imenu Otkupitelja. Ono što je zanimljivo da je Kornelije bio tako dobar čovjek u svakom pogledu, bojao se Boga, molio redovito a živio verno i velikodušno. Ali uprkos toga svega, on je trebao znati istinu da bi mogao biti spašen.

Prema današnjim merilima, mnogi bi rekli da je on bio dovoljno dobar za početak, ali ta pripovetka o njemu dokazuje da je bilo važno šta je verovao. On je trebao znati istinu da bi mogao odgovoriti verom.

Postoji važan slučaj u Delima apostolskim 8, koji govori o čoveku koji bi po današnjim merilima bio nazvan ''čitač Biblije'' i redoviti posetioc crkve.

On je bio Etiopljanin koji se vraćao u svoje rodno mesto posle slavljenja u hramu u Jerusalimu. Sedeo je u svojoj kočiji čitajući iz Isaije 53 poglavlje. Anđeo je poveo Filipa do Etiopljanina da mu pomogne oko razumevanja onog što čita. Filip se pridružio čoveku u njegovoj kočiji i objasnio mu istinu o Isusu Hristu. Putujući, došli su do vode i Etiopljanin je zamolio da bude kršten. ''A Filip mu reče: ako vjeruješ od sveg srca, možeš'': (Dela apostolska 8:37) (Daničić-Karadžić).

Još jednom je naglašeno da je vera osnova u procesu preobraćenja.

Treći primer je s Apolonom, čovekom rečitim, ''i silan (upućen) u Pismima'' (Dela apostolska 18:24) i vatrenim u duhu, poučenim o putu Gospodnjem smelo je propovedao u sinagogi. Dva učenika, Priskila i Akvila ''primiše ga i još mu bolje izložiše put Gospodnji'' (Dela apostolska 18.26b). Bilo je vrlo važno da razume put Gospodnji savršeno.

Tako imamo – odanog čoveka koji se molio svakodnevno i živio život vere; čoveka koji je čitao Bibliju i slavio Boga s strahopoštovanjem; i čoveka koji je poznavao Pismo i bio vatren i gorljiv u duhu te propovedao marljivo – u svakom slučaju postoji potreba učenja istine preciznije i savršenije. Ni jedan od ovih primera ne daje nikakvu podršku ideji da religiozni ljudi mogu udovoljiti sebi preko onog što veruju. U protivnom, pokazano je da oni koji misle na posao kad govore o svojoj veri, trebaju paziti na to da se osnova njihove vere usklađuje s učenjem reči Božije. Vera koja ostaje je prava vera. Svi drugi oblici su jalovi i neuspešni.

''Jedna Biblija – Mnogo Crkvi'' - da li je važno koja?

U završnici, odgovor će zavisiti od toga što onaj koji postavi pitanje traži. Ako je to traganje za prijateljstvom ili za zadovoljenjem potrebe vere koju neko može slaviti bilo gde – tada je odgovor ne i to verovatno nije važno.

Odgovor je da, ako se pitanje odnosi na večni život i način slavljenja Boga kakvo On traži.