2.2 Nadahnuće

Mi smo opisali Božiji Duh kao Njegovu silu, misli ćud, koje On otkriva delima koja ostvaruje Njegov duh. Spomenuli smo u predhodnom delu kako je Božiji duh viđen na delu u stvaranju: "Duhom je svojim ukrasio nebesa" (Jov 26:13) – Božiji je duh išao nad vodom da izdejstvuje prisutno staranje (1Moj.1:2). Ipak mi takođe čitamo da se "Rečiju Gospodnjom" stvorio svet (Ps.33:6), kako je dokazano primerima pripovedačkog zapisa Postanka da "reče Bog" stvari da budu stvorene, i bivale su. Božiji je duh, stoga, prilično odražen u Njegovoj reči – isto onako kao što naše reči izražavaju naše unutrašnje misli i želje – stvarnog "nas" – prilično tačno. Isus je mudro istaknuo: "iz obilja srca (uma) usta govore" (Mt.12:34). Pa tako ako želimo upravljati našim rečima, moramo prvo raditi na našim mislima. Pravi je blagoslov da imamo u Bibliji zapisane Božije reči kako bi mogli razumeti Božiji duh i um. Bog je postigao ovo čudo izražavanja Svog duha u pisane reči procesom NADAHNUĆA. Ovaj je termin osnovan oko reči "duh":-

NA-DAH-NUĆE

"Duh "sa značenjem "dah" ili disanje, "nadahnuće" znači "udisanje". Ovo znači da su reči koje su napisali ljudi dok su bili pod Božijim "nadahnućem" bejahu reči Božijeg duha. Pavle je ohrabrivao Timoteja da ne dopusti svom poznavanju Biblije da ga odvede da zaboravi čudesnost činjenice da su to reči Božijeg duha, i da stoga osigurava sve što nam treba kako bi imali istinsko poznavanje Boga:-

 "Od malena poznaješ Sveta pisma koja su vrsna učiniti te mudrim tebi na spasenje po vjeri, vjeri u Hristu Isusu. Sve pismo je za poučavanje, uvjeravanje, popravljanje, odgajanje u pravednosti, da čovek Božiji bude vrstan (potpun), za svako dobro djelo podoban ('temeljno opremljen', N. I.V.)" (2 Tim.3:15-17).

Ako nadahnuta Pisma mogu opskrbiti takvu celokupnost znanja, onda nema nikakve potrebe za nekakvo 'unutarnje svetlo' da nam pokazuje istinu o Bogu. Ali koliko puta ljudi govore o svojim ličnim osećajima i iskustvima kao izvoru njihovog znanja o Bogu! Ako jedno prihvaćanje u veri Božije nadahnute reči jeste dovoljno nekog potpuno opremiti u hrišćanskom životu, nema nikakve potrebe za ikakvu drugu silu pravednosti u našim životima. Ako postoji takva potreba, onda Božija reč nas nije potpuno opremila, kao što Pavle obećava. Da držimo Bibliju u našim rukama i verujemo da je zaista reč Božijeg duha potrebno je poprilično vere. Izraelci su bili razumno zainteresovani o tome šta je Božija reč imala kazati, kao i mnogi "hrišćani" danas. Svi moramo pažljivo razmisliti o Jev.4:2:-

"Jer i mi smo čuli radosnu vest kao i oni (Izraelci u pustinji);ali im ne pomože reč koju su čuli, zato što nije bila spojena sa verom kod onih koji su je čuli."

Umesto ustajanja do potpune vere u silu Božijeg duha/reči koja je primljena, daleko je privlačnije uzeti duhovnu prečicu: rasuđivati da sila pravednosti nenadano dolazi na nas, koja će nas napraviti prihvatljive Bogu, radije negoli da se doživi bol svesnog dovođenja naših života u pokornost Božijoj reči i time dopuštati Božijem duhu istinski uticaj na naša srca.

Ova nevoljnost prihvaćanja ogromne duhovne sile koja je u Božijoj reči je odvela mnoge "hrišćane" ka sumnji da li su sva Pisma potpuno nadahnuta od Boga. Oni su sugerisali da mnogo toga šta čitamo u Bibliji je samo lično mišljenje mudrih staraca. Ali Petar delotvorno odbacuje ovakvo neodređeno razmišljanje:-

"I tako imamo čvršću proročku reč, a vi dobro činite što pazite na nju …Ovo najpre znajte (jer je bitno) da se ni jedno proroštvo Pisma ne može tumačiti kako ko hoće . Jer nikad proroštvo ne bi čovečijom voljom, nego su Duhom Svetim nošeni sveti ljudi govorili od Boga" (2Pet.1:19-21).

Mi moramo "najpre" verovati da je Biblija nadahnuta. Iz ovog razloga mi smo učinili ovo osnovnom klauzulom hristadelfijske Izjave Vere.

PISCI BIBLIJE

Čvrsto verovanje u potpunu nadahnutost Pisma je stoga bitna; ljudi koji su pisali Bibliju su bili neodoljivo poneseni duhom koji ih je nadahnjivao, tako da njihove reči nisu bile njihove vlastite reči. Pošto je Reč Božija istina ( Jv.17:17) i opskrbljuje ukorom i popravljanjem (2Tim.3:16,17), ne iznenađuje da je mnogim ljudima neomiljena – jer istina boli. Prorok Jeremija je pretrpeo veliki otpor zbog govorenja reči s kojima ga je Bog nadahnuo, pa je tako odlučio ne zapisivati ili izdavati reči koje su mu bile date. Ali budući da je pisanje Božije Reči ishod Božije volje umesto ljudske želje, on beše "ponesen Svetim Duhom" tako da nije imao izbora po tom pitanju. "na potsmijeh sam svaki dan, svak mi se potsmijeva… I rekoh: neću ga više pominjati, niti ću više govoriti u ime njegovo; ali bi u srcu mom kao oganj razgorio, zatvoren u kostima mojim, i umorih se zadržavajući ga, i ne mogoh više" (Jer.20:7,9).

Takođe kada je Balam odlučio prokleti Izrael, Božiji ga je duh naterao da umesto toga izreče blagoslov nad njima (4Moj.24:1-13 up. 5Moj.23:5).

Iznenađujući broj ljudi koje je Bog nadahnuo govorenjem Njegove reči su prošli kroz periode nesklonosti da učine to. Lista je impresivna:-

Mojsije (2Moj.4:10)

Jezekija (Jez.3:14)

Jona (Jona 1:2,3)

Pavle (Dela 18:9)

Timotej (1 Tim.4:6-14)

Balam (4 Moj.22-24)

Sve ovo potvrđuje ono što smo naučili u 2Pet.1:19-21 – da Božija reč nije lično mišljenje ljudi, već ishod ljudi koji bejahu nadahnuti zapisati ono što im je bilo otkriveno. Prorok Amos je rekao: "kad Gospod reče, ko neće prorokovati?" (Amos 3:8). Povremeno je Mojsije gubio smisao svoje vlastite ličnosti, tako silna je bila njegova nadahnutost Bogom: "svijeh ovijeh zapovijesti, koje kaza Gospod Mojsiju (4 Moj.15:22,23); ove reči zaista su bile izrečene od Mojsija (s.17).

Drugi struk dokaza ovome je da su pisci Biblije shvatili da nisu potpuno razumevali stvari koje su pisali. Oni su "istraživali" tačno tumačenje - "bi im objavljeno da ne sebi nego vama poslužuju ono " šta su pisali (1 Pet.1:9-12). Dotične reči koje su zapisivali nisu bile njihovo vlastito tumačenje, budući da je to bilo ono šta su istraživali. Sledeće daje očite primere: Daniel (Dan.12:8-10); Zaharija (Zah.4:4-13); Petar (Dela 10:17).

Ako su ovi ljudi bili samo donekle nadahnuti, mi nemamo pristup istinskoj reči ili duhu Božijem. Ako ono što su pisali uistinu jeste Reč Božija, onda sledi da su oni morali biti potpuno obuzeti Božijim duhom u vreme perioda svoje nadahnutosti – inače proizvod ne bi bio čista Božija Reč. Jedno prihvaćanje da Božija Reč jeste potpuno Njegova, opskrbljuje nas s većom pobudom da je čitamo i pokoravamo joj se. "Riječ je tvoja veoma čista, i sluga je tvoj veoma ljubi" (Ps.119:140).

Tako da su knjige iz biblije delo Božije kroz Njegov duh, prije nego književnost ljudi. Istina o ovome je pokazana u razmatranju kako se Novi zavet odnosi prema starozavetnim pisanjima:-

-Mt.2:5 kaže "ovako piše prorok" – Bog je pisao kroz njih. R.V. margin uvek koristi reč "kroz" kada opisuje kako je Bog pisao kroz proroke.

-"…na usta Davidova proreče Duh Sveti" (Dela 1:16. Ovako je Petar citirao Psalme: up. Jev.3:7).

-"Lijepo Duh Sveti po Izaiji proroku reče" (Dela 28:25- ovako Pavle citira Izaiju). Lk.3:4 govori o "Knjizi besjeda Izaije" umesto samo: 'knjiga Izaije'.

Ljudski su autori Biblije bili stoga relativno nevažni ranim hrišćanima; činjenica da su im reči bile nadahnute Duhom Božijim je bila važna.

Mi ćemo zaključiti ovaj deo s listom stihova koji pokazuju da je Božiji Duh otkriven nama kroz Njegovu pisanu reč:-

-Isus je jasno izjavio: "Riječi koje sam vam govorio duh su" (Jv.6:63); on je govorio nadahnut Bogom (Jv.17:8,14:10).

-Mi smo opisani kao nanovo rođeni oboje od duha (Jv.3:3-5) i od reči Božije (1Pet.1:23).

-"…riječi koje sla Gospod nad vojskama duhom svojim preko proroka" (Zah.7:12).

-"…izasuću vam duh svoj, kazaću vam riječi svoje" (Pri.1:23) povezuje istinsko razumevanje Božije reči s delovanjem Njegovog duha na nas – čitanje Knjige bez razumevanja je bez ikakve koristi, budući da nam se duh/um Božiji ne otkriva.

-Postoje pararele između Božijeg duha i Njegove reči u mnogim pasusima: "duh moj, koji je u tebi, i riječi moje, koje metnuh u usta tvoja"(Is.59:21); "Radi riječi svoje i po srcu (duhu) svojemu"(2Sam.7:21); "duh svoj metnuću u vas (vašem srcu – vidi kontekst)"; "metnuću zavjet svoj…na srcu njihovu" (Jez.36:27; Jer.31:33).

MOĆ BOŽIJE REČI

Božiji se duh odnosi ne samo na Njegovu svest/ćud već takođe na silu s kojom On izražava te misli, za očekivanje je da Njegov duh-reč nije tek iskaz Njegove svesti; postoji takođe pokretna sila u toj reči.

Istinsko razumevanje te sile treba nas učiniti nestrpljivim iskoristiti je; bilo kakvi osećaji stida povezani s činjenjem toga trebaju biti savladani s našim znanjem da će nam pokornost Božijoj reči dati snagu koja nam je potrebna da ubrzamo preko malih stvari ovoga života, k spasenju. Iz velikog iskustva u ovome, Pavle je napisao:-

"Ja se, naime ne stidim evanđelja (reči), jer je ono sila Božija na spasenje"(Rim.1:16).

Lk.1:37 nas vraća na istu temu: "jer je svaka reč Božija moćna"

Studiranje Biblije i primenjivanje toga u našim životima je dakle dinamičan proces. Prilično je nepovezano s hladnim, naučnim prilazom teologa i takođe s'dobrim osećajem' hrišćanstva mnogih crkvi, gde se nekoliko pasusa kratko citiraju, i ne čini se nikakav napor za razumevanje ili njihovo primenjivanje."Živa je, uistinu, Reč Božija i delotvorna"; "snagom reči (Božije) svoje" (Jev.4:12; 1:3). "riječ Božja koja i djeluje u vama vjernicima" (1Sol.2:13). Kroz Reč, Bog delotvorno radi u umovima istinskih vernika, svaki čas dana.

Osnovna poruka evanđelja koju učiš je stim istinska sila Božija; ako joj dopustiš, može delovati u tvom životu da te izmeni u dete Božije, pokazujući duh/um Božiji donekle u ovom životu, pripremajući te za izmenu u Božiju duhovnu prirodu koja će doći za Hristov povratak (2Pet.1:4). Pavlova je propoved bila "u pokazivanju Duha i snage" (1Kor.2:4).

Opkoljeni smo onima koji imaju polu veru u Bibliju kao reč Božiju, uprkos njihovim tvrdnjama o predanosti Hristu. Slično oni tvrde da veruju u Boga, a ipak ne uspevaju prihvatiti da je On stvarna osoba. Poriču potpunu nadahnutost Pisma i njegovu nadmoć nad našim ličnim osećajima i uverenjima, niječu Božiju silu. Reči iz 2Tim.3:5 padaju na pamet: "Imaju obličje pobožnosti, ali snage su se njezine odrekli", tj. sile reči evanđelja.

Naš je fundamentalizam ismejavan od sveta ("Ne veruješ u to baš tako jel'da?!"), pa tako je bio i onaj od Pavla i njegove skupine: "besjeda o križu ludost je onima koji propadaju, a nama spašenicima sila je Božija" (1Kor. 1:18).

Imajući sve ovo na umu, ne možemo li sad pojedinačno držati Bibliju u svojim rukama s jednom većom merom poštovanja, i čitati je s većom nestrpljivošću da je shvatimo i poslušamo?

STAV BOŽIJIH LJUDI PREMA NJEGOVOJ REČI

Pažljivo čitanje biblijskog zapisa pokazuje da su pisci Biblije ne samo priznavali da su bili nadahnuti, već su takođe tretirali i druge pisce Biblije za nadahnute. Gospodin se Isus isticao u tome . Kada je Isus citirao iz Davidovih Psalama, on je predgovorio ovo rečima : "David u Duhu…" (Mt.22:43), pokazujući svoje priznavanje činjenice da su Davidove reči bile nadahnute. Isus je takođe govorio o Mojsijevim "pismima" (Jv.5:45-47), pokazujući da je verovao da je Mojsije doslovno napisao Penteteuh. Takozvani 'odveć kritički' hrišćani sumnjaju da je Mojsije uopšte znao pisati, ali Hristov stav jasno protivreči njihovom nastupu. On je nazvao Mojsijeva pisma "Božiju zapovjed" (Mk.7:8,9). Ista grupa nepoštenih sumnjivaca tvri da je prilično toga os Starog zaveta mit, ali nikad Isus ili Pavle ne tretiraju ga za tako. Isus je govorio o sabskoj kraljici kao o prihvaćenoj istorijskoj činjenici (Mt.12:42); on nije rekao:' kao što već ide priča o kraljici iz Sabe…'.

Stav apostola je bio sličan onom od njihovog Gospoda. Sažeto je od Petra koji je rekao da mu je lično iskustvo slušanja Hristove reči svojim vlastitim ušima bilo zasenuto od "najpouzdaniju proročku reč" (2Pet.1:19-21 Karadžić). Petar je verovao da su Pavlova pisma "Pismo" isto koliko i "ostala Pisma", fraza obično upotrebljavana iz starozavetnih pisanja. Tako je Petar držao Pavlova pisma za merodavna koliko i Stari zavet.

Ima brojnih aluzija u Delima, Poslanicama i Otkrivenju do evanđelja (pr. up. Dela 13:51; Mt.10:14), pokazujući ne samo da su nadahnute istim Duhom, već da su zapisi evanđelja bili tretirani za nadahnuta od novozavetnih pisaca. Pavle u Tim.5:18 citira oboje 5Moj.25:4 (u Starom zavetu) i Lk.10:7 kao "Pismo". Pavle pravi poentu za nas da je njegova poruka bila od Hrista, ne njegova vlastita (Gal.1:11,12; 1Kor.2:13; 11:23; 15:3). Ovo je bilo priznato od drugih apostola; tako Jakov 4:5 citira Pavlove reči iz Gal.5:17 kao "Pismo".

Bog "progovori nama" u Hristu; Zbog toga nema potrebe za ikakvo daljnje otkrivenje (Jev.1:2). Može se opaziti da Biblija aludira na druga nadahnuta pisanja koja sada nisu dostupna (pr. Knjiga Jašera, Natanova pisanja, Ilije, Pavle Korintu i treća Jovanova poslanica implicira da je Jovan napisao jedno nesačuvano pismo crkvi koje je Diotref odbio poslušati). Zbog čega ova pisanja nisu sačuvana za nas? Očito jer nisu bila važna za nas. Stim možemo biti uvereni da je Bog sačuvao sve što je važno za nas.

Ponekad se tvrdi da su se novozavetne knjige postupno prihvaćale za nadahnute, ali činjenica da su apostoli tretirali pisanja jedni o drugima za nadahnuta sigurno opovrgava ovo. Postojao je čudesni Duhovni dar dostupan da ispita jesu li slova i reči koje su tvrdile da su nadahnute zaista bile to (1Kor.14:37; 1Jv.4:1; Otk.2:2). Ovo znači da su nadahnuta slova bila trenutno prihvaćena za nadahnuta. Ako je bilo ikakve nevođene ljudske selekcije onog čega je ušlo u Bibliju, onda knjiga ne bi imala autoritet.