4.3 Duh čoveka

Postoji nesretna zabuna u svesti mnogih ljudi između duše i duha. To je pogoršano činjenicom da u nekim jezicima i prevodima Biblije, engleske reči 'duša' i 'duh' imaju samo jedan ekvivalent. 'Duša' u osnovi tičeći se svih činilaca jedne osobe može se nekad ticati takođe i duha.. Ipak, obično postoji razlika u značenju 'duše' i 'duha' kao što se koristi u Bibliji; duša i duh se mogu 'podeliti nadvoje' (Jev.4:12).

Hebrejska i grčka reč za 'duh' ('ruah' i 'pneuma' odnosno) takođe su prevedene na sledeće načine:-

ŽIVOT, DUH, UM, VETAR, DAH

Mi smo proučili ideju o ‘duhu’ u Studiju 2.1. Bog upotrebljava Svoj duh da održi prirodna stvorenja, uključujući i čoveka. Božiji duh koji je u čoveku je dakle životna sila unutar njega. "Telo bez duha (je) mrtvo" (Jak.2:26). Bog "dunu mu (Adamu) u nos duh životni; i posta čovek duša živa" (1Moj.2:7). Jov govori da je "duh Božji u nozdrvama mojim" (Jov 27.3 up. Is.2:22). Duh životni u nama je stoga dan kod rođenja, i ostaje tako dugo dok nam telo živi. Kad se povuče duh Božiji iz bilo čega, Ono smesta nestaje – duh je životna snaga. Ako Bog uzme "k sebi duh njegov i dihanje njegovo; izginulo bi svako tjelo, i čovjek bi se povratio u prah. Ako si dakle razuman, čuj ovo" (Jov 34:14-16). Zadnja rečenica iznova nagoveštava da čovek nalazi ovo izlaganje o svojoj stvarnoj prirodi veoma teško za slaganje s tim.

Kad Bog oduzme od nas Svoj duh pri smrti, ne samo što umire naše telo, nego cela naša svest prestaje. Davidovo shvatanje toga odvelo ga je verovanju u Boga umesto u slabašna stvorenja poput čoveka. Ps.146:3-5 je žilavo pariranje tvrdnjama humanizma: Ne uzdajte se u knezove, u sina čovečijeg, u kojeg nema pomoći. Iziđe iz njega duh, i vrati se u zemlju svoju (prahu iz kojeg smo stvoreni): taj dan propadnu sve pomisli njegove. Blago onome, kojemu je pomoćnik Bog Jakovljev".

Kod smrti vraća se: "prah u zemlju, kako je bio, a duh… Bogu, koji ga je dao" (Pro.12:7). Pokazali smo ranije da je Bog svuda prisutan Svojim duhom. U ovom smislu "Bog je duh" (Jv.4:24). Kad umremo mi ćemo ‘izdahnuti’ u smislu da se Božiji duh u nama odvaja od nas. Taj se duh upija u Božiji duh koji je svuda oko nas; tako se kod smrti "duh vraća Bogu".

Zato što Božiji duh održava celo stvarstvo, ovaj se isti proces umiranja javlja i kod životinja. Ljudi i životinje imaju isti duh, ili životnu silu, unutar njih. "Što biva sa sinovima ljudskim to biva i stoci, jednako im biva; kako gine ona tako ginu i oni, i svi imaju isti duh; i čovek ništa nije bolji od stoke" (Pro.3:19). Pisac dalje veli da nema nikakve razlike između mesta gde ide duh čoveka i životinje (Pro.3:21). Ovaj opis da ljudi i životinje imaju isti duh i da umiru istom smrću, izgleda da aludira nazad opisu toga gde i ljudi i životinje, koji su oboje imali životnog duha od Boga (1Moj.2:7; 7:15), bejahu uništeni istom smrću s potopom: "izgibe svako tijelo što se micaše na zemlji, ptice stoka, i zvijeri i sve što gamiže po zemlji, i svi ljudi. Sve što imaše imaše dušu živu u nosu … pomrije. I istrijebi se svako tijelo živo" (1Moj.7:21-23). Zabeleži usput kako Ps.90:5 poistovećuje smrt sa potopom . Zapis u 1Moj.7 jasno pokazuje da je u osnovnom obliku, čovek u istoj grupi kao i "svako tijelo… svako tijelo živo". To je zbog njegova posedovanja istog životnog duha kao kod ostalih bića.