4.8 Odgovornost Bogu

Ako čovek ima prirodno 'besmrtnu dušu', on je prisiljen imati večnu sudbinu negde – bilo u mestu nagrade ili kazne. Ovo implicira da je svako odgovoran Bogu. Suprotno tome, pokazali smo da Biblija naučava da je po prirodi čovek poput životinje, bez ikakva svojstva besmrtnosti. Ipak, nekim je ljudima ponuđeno očekivanje večnog života u Carstvu Božijem. Treba biti jasno da neće svi koji su nekoć živeli biti vaskrsnuti; kao i životinje, čovek živi i umire, da bi se na kraju raspao u prah. Ipak posredstvom suda, gde će neki biti osuđeni a drugi nagrađeni večnim životom, moramo zaključiti da će biti određene grupe ljudskog roda koji će biti vaskrsnuti kako bi bili osuđeni ili nagrađeni.

Dali će neko biti vaskrsnut ili ne zavisi od toga jesu li odgovorni sudu. Osnove našeg suđenja će biti, kako smo se odazvali našem znanju Božije reči. Hrist je to objasnio: "Ko mene odbacuje i ne prima mojih reči, ima svoga sudiju; reč – koju sam izgovorio – ona će mu suditi u poslednji dan" (Jv.12:48). Oni koji nisu poznavali ili razumeli reč Hristovu, i stoga nisu imali nikakve prilike da ga prihvate ili odbace, neće biti odgovorni sudu. "Jer svi koji su bez (poznavanja Božijeg) zakona zgrešili bez sudelovanja zakona će i propasti, a svi koji su pod zakonom (tj. poznavanjem zakona) zgrešili – biće po zakonu suđeni" (Rim.2:12). Tako oni koji nisu znali Božije zahteve će propasti kao životinje; dok oni koji sa znanjem krše Božiji zakon trebaju biti suđeni, i stoga vaskrsnuti da se suoče s tim sudom.

U Božijim se očima "greh ne uračunava kad nema zakona"; "greh je bezakonje"; "posredstvom zakona dolazi samo poznanje greha" (Rim.5:13; 1Jv.3:4; Rim.3:20). Bez svesnosti o Božijim zakonima kakvi su otkriveni u Njegovoj Reči, "greh se ne ubraja" osobi, i stoga oni neće biti suđeni ili vaskrsnuti. Oni koji poznaju Božiju Reč će stoga ostati mrtvi, kao životinje i biljke, budući da su u istom položaju. "Čovek…ako nije razuman, izjednačiće se sa stokom, koju kolju" (Ps.49:20). "Kao ovce (će ih) zatvoriti u pakao ("položene u grobu" izv. Hebr. Tekst)" (Ps.49:14).

Poznavanje Božijih puteva je to što nas čini odgovornim Njemu za naša dela i stoga neophodno je naše vaskrsenje i pojavljivanje pred sudom. Mora se dakle shvatiti da nisu samo pravedni ili oni kršteni ti koji će biti vaskrsnuti, nego svi koji su odgovorni Bogu zbog svog znanja o Njemu. Ovo je često ponavljana tema u pismu:-

§         Jv.15:22 pokazuje da poznavanje Reči donosi odgovornost: "(Isus:) Da nisam došao i da im nisam rekao, ne bi imali greha; ovako nemaju izgovora za svoj greh". Rim.1:20,21 takođe veli da poznavanje Boga ostavlja ljude "da nemaju izgovora".

§         "Ko je čuo od Oca i naučio… ja (Hrist) ću ga vaskrsnuti u poslednji dan" (Jv.6:45,44).

§         Bog jedino "negleda" dela onih koji su stvarno neupućeni u Njegove puteve. One koji poznaju Njegove puteve, On promatra i očekuje odaziv (Dela 17:30).

§         "Onaj sluga koji je znao volju svoga gospodara, pa nije spremio ili nije učinio po njegovoj volji, biće mnogo bijen. A koji nije znao, a učinio ono što zaslužuje batine, biće malo bijen (pr.ostaće mrtav). Od svakog – kome je mnogo dano – tražiće se mnogo, i kome (od ljudi) je mnogo povereno – od njega će se više zahtevati" (Lk.12:47,48).

-         A tek koliko će više Bog?

§         "Znati dakle dobro činiti, a ne činiti – greh je" (Jak.4:17).

§         Posebna odgovornost Izraela Bogu je bila zbog Njegovih otkrivenja njima o Sebi (Amos 3:2).

§         Zbog ovog nauka o odgovornosti: "Bilo bi, naime, bolje ( onima koji kasnije ostave Boga) da nisu poznali put pravednosti , nego što su se, pošto su ga poznali, odvratili od svete zapovesti koja im je predana" (2Pet.2:21). Drugi relevantni pasusi nadovezuju: Jv.9:41; 3:19; 1Tim.1:13; Os.4:14; 5Moj.1:39.

Znanje o Bogu nas čini odgovornim sudu, sledi da oni bez ovog znanja neće biti vaskrsnuti, budući da oni ne trebaju suđenje, i da ih njihov nedostatak znanja čini "stokom, koju kolju" (Ps.49:20). Postoje obilna ukazivanja da neće svi koji su nekad živeli biti vaskrsnuti:-

§         Ljudi antičkog naroda vavilona 'neće se probuditi' nakon njihove smrti jer su bili u neznanju o istinskom Bogu (Jer.51:39; Is.43:17).

§         Izaija je ohrabrio sebe "Gospode Bože (Izraela) naš, gospodariše nad nama gospodari drugi (pr. Filistinci i Vavilonci) osim tebe…Pomriješe, neće oživeti (opet), mrtvi budući neće ustati, jer si… zatro svaki spomen njihov" (Is.26:13,14). Primeti ovde trostruko isticanje njihova ne vaskrsenja: "neće oživjeti (opet)… neće ustati, jer si… zatro svaki spomen njihov". Suprotno tome, Izrael je imao izgled vaskrsenja zbog svog poznavanja istinskog Boga: "Oživjeće mrtvi (Izraela) tvoji, i moje će mrtvo tijelo ustati" (Is.26:19).

§         Govoreći o Božijem narodu Izraela, rečeno nam je da će o Hristovom povratku: "mnogo onijeh koji spavaju u prahu zemaljskom probudiće se, jedni na život vječni a drugi na sramotu i prijekor viječni" (Dan.12:2). Tako "mnogo", ali ne svi, Jevreji će biti vaskrsnuti, zbog njihove odgovornosti Bogu kao Njegov izabran narod. Oni od njih koji su u potpunom neznanju o svom istinskom Bogu "pašće, i neće više ustati", jer su nesposobni naći "riječ Gospodnju" (Amos 8:12,14).

MI SMO SADA NAUČILI DA:-

1.      Poznavanje Božije Reči nosi odgovornost prema Njemu.

2.      Jedino će odgovorni biti vaskrsnuti i suđeni.

3.      Oni koji ne znaju istinskog Boga će stoga ostati mrtvi kao i životinje.

Implikacija ovih zaključaka čine težak udarac ljudskom ponosu i onom što bi mi prirodno radije verovali: milioni ljudi, sada i kroz čitavu istoriju, koji bejahu neupućeni u istinskom evanđelju; teško duševno bolesni, koji su nesposobni shvatiti poruku Biblije; bebe i mala deca koji su umrli prije doba da mogu shvatiti poruku evanđelja; sve ove grupe spadaju u kategoriju onih koji nisu imali istinskog znanja o Bogu, i stoga nisu odgovorni Njemu. To znači da oni neće biti vaskrsnuti, bez obzira na duhovni status njihovih roditelja. Ovo ide potpuno protiv naravi humanizma i svih naših prirodnih želja i osećanja; ipak istinska poniznost Božijoj reči krajnje istine, u spoju s prikladno skromnom mišljenju o našoj vlastitoj prirodi, odvest će nas prihvaćanju istinitosti toga. Iskreno ispitivanje činjenice ljudskog iskustva, čak i bez vodstva Pisma, takođe će dovesti zaključku da ne može biti nikakve nade budućeg života za gore pomenute grupe.

Naše ispitivanje Božijih puteva po ovim pitanjima je prosto izvan redosleda. "ko si ti, čoveče, da se prepireš s Bogom?” (Rim.9:20). Mi možemo priznati nerazumevanje, ali nikad ne smemo optužiti Boga za nepravdu ili nepravičnost. Implikacija da Bog može biti ikojim načinom bezosećajan ili u zabludi otvara užasan izgled jednog svemoćnog Boga, Oca i Stvoritelja koji tretira Svoja stvorenja jednim nerazumnim ili nepravednim načinom. Zapis gubitka deteta kralja Davida pomaže kod čitanja; 2Sam.12:15-24 beleži kako se silno David molio za dete dok je još bilo živo, ali je realno prihvatio konačnost njegove smrti: "dok dijete bijaše živo, postio sam i plakao, jer govorah: ko zna, može se smilovati Gospod na me da dete ostane živo. A sada umrlo je; što bih postio? mogu li ga povratiti?… on neće se vratiti k meni". David je onda utešio svoju suprugu, i imao drugo dete što je skorije mogao.

Napokon, mora se reći da mnogo ljudi, shvatajući ovo načelo o odgovornosti Bogu, osećaju da ne žele više povećati znanje o Njemu da slučajno ne postanu odgovorni Njemu i sudu. Ipak do nekog stepena ovi ljudi po svoj prilici su već odgovorni Bogu, jer ih je njihovo poznavanje Božije Reči učinilo svesnim činjenice da Bog deluje u njihovim životima, nudeći im jedan stvaran odnos s Njim. Uvek se mora pamtiti da "Bog JE ljubav”, On "neće da tko propadne", "te je dao svog Sina Jedinorođenca da ni jedan koji u njega vjeruje ne propadne; nego da ima život vječni" (1Jv.4:8; 2Pet.3:9; Jv.3:16). Bog želi da budemo u Njegovom Kraljevstvu.

Ovakva čast i privilegija neminovno donose odgovornosti. Ipak ove nisu napravljene da nam budu odveć naporne ili tegobne; ako uistinu ljubimo Boga, shvatit ćemo da Njegova ponuda spasenja nije jedna automatska nagrada za određena dela, već želja jedna iz ljubavi s Njegove strane da učini sve što On može za Svoju decu, da im dodeli večni život sreće, kroz njihovo razumevanje Njegova divna karaktera.

Kao što dolazimo do razumevanja i slušanja Božijeg poziva nama kroz Njegovu Reč, shvatit ćemo da kao što hodamo kroz masu, Bog nas promatra posebnim intenzitetom, nestrpljivo tražeći znake našeg odazova Njegovoj ljubavi, umesto da očekuje naš neuspeh nositi se s našim odgovornostima. Nikada to oko koje ljubi nije otrgnuto od nas; nikada ne možemo zaboraviti ili ukloniti naše znanje o Njemu kako bi udovoljavali telu, oslobođeni odgovornosti Bogu. Umesto toga, možemo i trebamo se radovati posebnoj prisnosti koju imamo s Bogom, i tako verovati veličini Njegove ljubavi, da uvek tražimo znati više o Njemu umesto manje. Naša ljubav za Božije puteve i želja da ih poznajemo, tako da Ga možemo što tačnije oponašati, valjalo bi prevagnuti nad našim prirodnim strahom od Njegove vrhovne svetosti.