5.3 Carstvo Božije u prošlosti

Carstvo Božije je buduća nagrada vernicima. Kao takva, njihova je pobuda živeti život predan oponašanju Hristova primera – nešto što će sadržavati kratkotrajnu patnju i neudobnost. Stoga je za očekivanje da će sve svoje dane provoditi u sve većoj želji da se cene i shvate čuda tog budućeg doba. To će biti zbir svih njihovih duhovnih težnji, i potpuna objava Boga koga su zavoleli kao svog Oca.

Pismo obiluje detaljima o tome čemu bi Carstvo ličilo, i naći ćeš da je doživotni posao otkriti tek neke od njih. Jedan način po kojem možemo shvatiti neke od osnovnih načela tog budućeg Carstva jeste shvtiti da je Carstvo Božije postojalo u prošlosti u obliku nacije Izraela. Ovo se carstvo treba preurediti za Hristov povratak. Mnogo iz Biblije nas obaveštava o narodu Izraela, da možemo shvatiti, u širokom prikazu, kako će buduće Božije Carstvo biti uređeno.

Bog je često opisivan kao 'car (kralj) Izraelov' (Is.44:6 up. Is.41:17; 43:15; Ps.48:2; 89:18, 149:2); sledi da su ljudi Izreala bili Njegovo carstvo. Oni su počeli biti Božije carstvo preko ulaska u zavet s Njim na gori Sinaj, kratko nakon što su pobegli iz Egipta kroz Crveno more. U odgovor njihove voljnosti da drže ovaj zavet, oni će Bogu biti carstvo "i narod svet" (2Moj.19.5,6). Tako "kad izađe Izrael iz (Egipta)… Izrael (postade) oblast njegova" ili carstvo (Ps.114:1,2). Nakon ulaska u ovaj sporazum, Izrael je putovao pustinjom Sinaja i naselio se u obećanoj zemlji Hanana. Pošto im je Bog bio Kralj, njima su upravljali "Sudije" (pr.Gideon i Samson) umesto kraljevi. Ovi suci nisu bili kraljevi, već Božanstveno vođeni upravnici koji su upravljali određenim delovima zemlje umesto da vladaju celom zemljom. Oni su često bili postavljani od Boga za određene namere, pr. da vode Izrael pokajanju i izbave ga od njegovih neprijatelja. Kada su Izraelci pitali suca Gideona da im bude kralj, on je odgovorio: "neću vam ja biti gospodar… Gospod će vam biti Gospodar" (Sud.8:23).

Zadnji sudac je bio Samuel. U njegovo vreme Izraelci su tražili ljudskog kralja kako bi bili slični narodima oko njih (1Sam.8:5,6). Kroz čitavu istoriju, Božiji istinski narod je bio iskušavan potcenjivljanjem bliskosti svog odnosa s Bogom, i žrtvovati ga zbog pojave sličnosti sa svetom oko njih. Ove su kušnje nadasve silne u našem sadašnjem svetu. Bog se jadao Samuelu: "odbaciše (Me) da ne carujem nad njima" (1Sam.8.7). Ipak, Bog im je dao careve, počevši sa zlobnim Saulom. Nakon njega je došao pravedni David, i celi niz careva ga naslediše. Duhovno – skloniji carevi su shvatili da je Izrael još uvek bio Božije carstvo, pa makar i da je odbio Njegovo carstvo. Oni su stoga prepoznali da upravljaju Izraelom u Božije ime umesto po svom vlastitom pravu.

Razumevanje ovog načela nam omogućuje da shvatimo opis o Solomonu, Davidovom sinu, kako vlada na "prijesto (Božiji) da caruješ mesto Gospoda Boga svojega" (2Dnev.9:8; 1Dnev.28.5; 29:23). Solomonova vladavina velikog mira i blagostanja pokazivala je primer (ili bila je 'tipična' ) za buduće Božije Carstvo. Stoga je istaknuto da je bio car nad Izraelom umesto Boga, kao što će i Isus takođe sesti na Božiji presto kao Car Izraela za Boga (Mt.27:38,42; Jv.1:49; 12:13).

Mnogi od pravednih careva zabeleženih u starom Zavetu su uživali vladavine koje su bile tipične za buduće Hristovo Carstvo. Tako kao što je Solomon sagradio hram Bogu u Jerusalimu, tako, isto, će i Hrist u budućem Carstvu (vidi Jez.40-48). Kao što su Jezekija i Solomon primali darove i časti od okolnih nacija (1Car.10:1-4; 2Car.20:12), i videli su zemlju Izraela blagoslovljenu sa zapanjujućim obiljem blagostanja (1Car.10.5-15; Is.37:30), tako će se i u Hristovu Carstvu rasprostranjenom po celom svetu , videti iste stvari u daleko većim razmerama.

BRAK

Uprkos dobrom početku Solomona, dok još beše prilično mlad on je načinio pogreške u svojim bračnim odnosima koji su napredno trošili njegovu duhovnu snagu kako je stario. »Car Solomon ljubljaše mnoge žene tuđinke… Moavke, Amonke, Edomke… Od oviijeh naroda za koje bješe rekao Gospod sinovima Izrailjevim: ne idite k njima i oni da ne dolaze k vama, jer će zanijeti srce vaše za svojim bogovima. Za njih prionu Solomon ljubeći ih… i žene njegove zanesoše srce njegovo. I kad ostarje Solomon, žene zanesoše srce njegovo za tuđim bogovima; i srce njegovo ne bi cijelo prema Gospodu… I činjaše Solomon što bješe zlo pred Gospodom, i ne hođaše sasvijem za Gospodom… A Gospod se razgnjevi na Solomona… I reče Gospod Solomonu… zato ću otrgnuti od tebe carstvo" (1Car.11.1-11).

Solomonovo klizanje u odmetništvo je bilo životno – dugi proces. Njegovi odnosi sa ženama koji nisui delile njegovo znanje o izraelskome Bogu su ga odveli sklonošću ka njihovim lažnim bogovima. Njegova je ljubav prema svojim ženama činila da nije više gledao te bogove za duhovnu perverziju istinskog Boga, što su i bili. Kako je vreme odmicalo, njegovo srce nije više poštovalo izraelskog Boga. "Srce njegovo ne bi cijelo prema Gospodu", tj. njegova svest ga nije više grizla pri poštovanju lažnih bogova. Njegov nedostatak odanosti celim srcem istinskom Bogu "bješe zlo pred Gospodom", ishodeći Božijem raskidu Svoje veze sa Solomonom. Izraelu je bilo jednako govoreno ne venčavati se sa ženama okolnog sveta (2Moj.34.12-16; Isus 23:12,13; 5Moj.7:3).

Baptizmom u Hristu mi postajemo duhovni Izrael. Ako smo sami, jedino se trebamo venčavati u duhovnom Izraelu, "u Gospodinu" (1Kor.7:39) – tj. s drugim baptiziranim vernicima " u Hristu". Ako smo već u braku u vreme našeg baptizma, ne trebamo se razdvajati od svojih supruga; naš je bračni odnos osvećen zbog naše vere (1Kor.7.12-14). Svesno odabrati venčavanje s onim koji ne poznaju istinskog Boga će dugoročno, odvesti do našeg odmetništva. Solomon očito nije uspeo shvatiti silinu Božijeg upozorenja o ovakvim suprugama: "jer će zanijeti srce vaše" (1Car.11.2; 2Moj.34.16). Samo izuzetan nivo samokontrole i intenzivno pokajanje nas može učiniti izuzecima iz ovog pravila.

Mi smo ranije pokazali kako pravoslavno hrišćanstvo ne ceni Jevrejske osnove hrišćanske nade; oni ne poznaju istinskog Boga Izraela. Brak s ovim ljudima obično vodi postupnom opadanju s uzvišenih naučnih istina koje su temelj našeg spasenja. Iz ovog su razloga Isak i Jakov otišli do izvanrednih daljina da uzmu žene koje su ispravno držale istinsku veru, Isak je čak čekao do 40 godina starosti da nađe pravu ženu (1Moj.24.3,4; 28:1). Ojađenost Ezre i Nemije kod slušanja da su neki od Jevreja venčali s ne Jevrejima dalje pokazuje ozbiljnost ove teme (Jezdra 9.12; Nem.10:29,30).

Mi smo pokrenuli ovu temu u ovoj fazi da potaknemo pažljivo razmišljanje. Brak je detaljnije analiziran u Studiju 11.4

BOŽIJI SUD

Kao ishod Solomonova raskola, carstvo Izraela bejaše podeljeno nadvoje; Solomonov sin, Roboam, vladao je nad plemenima Judinim, Benjaminovim i polovinom plemena Manasije, dok je Jeroboam vladao nad ostalih deset plemena. Ovo desetoplemensko carstvo beše nazvano Izrael, ili Efrem, dok je dvoplemensko nazvano Juda. Ljudi svih ovih plemena, u najvećem delu, su sledili Solomonov loš primer – tvrdili su da veruju u istinskog Boga, dok su istovremeno slavili idole okolnih nacija. Ponovo ih je Bog pozivao, kroz proroke, da se pokaju, ali bez uspeha. Zbog toga, kaznio ih je proterivanjem iz carstva Izraela u zemlje svojih neprijatelja. Ovo je bilo s najezdom Asiraca i Vavilonaca i njihovom zarobljavanju: "trpio si ih (Bože) mnogo godina opominjući ih duhom (rečima) svojim preko proroka svojih; ali ne slušaše; tada si ih dao u ruke (okolnim) narodima zemaljskim" (Nem.9:30).

Desetoplemensko kraljevstvo Izraela nije uopšte imalo dobrih kraljeva. Jeroboam, Ahab, Joahaz itd. Su svi zabeleženi u knjizi o Carevima kao idolopoklonici. Njihov zadnji kralj je bio Osija, za čiju vladavinu je Izrael bio poražen od Asirije, i deset plemena su odvedena u ropstvo (2Car.17). Odavde se oni nisu nikad vratili.

Dvoplemensko kraljevstvo Juda imalo je neke dobre kraljeve (pr. Ezekija i Josija), premda su većina bili zli. Zbog ponavljanih grehova ljudi, Bog je odbacio Judino kraljevstvo za vladavinu njihovog zadnjeg kralja, Sedekija. Ovo je bilo sa najezdom Vavilonaca, koji su ih odveli zarobljene u Vavilon (2Car.25). Oni su ostali u Vavilonu 70 godina, nakon kojih su se vratili u Izrael pod vodstvom Ezre i Nemije. Oni nikada više nisu imali vlastitog kralja, bili su pod upravom  Vavilonaca, Grka i Rimljana. Isus se rodio u toku rimske vladavine. Zbog izraelskog odbijanja Isusa, Rimljani su ih napali u 70 n.e. i rasterali po svetu. Tek u zadnjih sto godina počeli su se vraćati, tako naveštavajući povratak Hrista (vidi Dodatak 3).

Jez.21:25-27 (21:30-32 Daničić) je pretkazao ovaj kraj Božijeg Carstava kako je viđen u naciji Izraela: "ti, nečisti bezbožniče, kneže Izrailjev (tj. Sedekija), kome dođe dan… Ovako veli Gospod Gospod: skini tu kapu i svrzi taj venac (tj. Sedekija će postati kralj), neće ga biti… Uništiću, uništiću, uništiću ga, i neće ga biti, dokle ne dođe onaj kome pripada, i njemu ću ga dati". Pasus za pasusom proroci nariču kraj Božijeg carstva (Os.10:3; Plač 5:16; Jer.14:21; Dan.8:12-14).

Trostruko 'uništenje' iz Jez.21:25-27 (21:30-32 Daničić) se odnosi trima najezdama učinjenim od Navuhodonosara, kralja Vavilona. Pažljivi će student videti u ovim stihovima drugi jedan primer o tome kako kraljevstvo Božije i njegov kralj mogu biti tretirani pararelno; prevrat Sedekije je bio onaj od kraljevstva Božijeg (vidi deo 5:2). Tako je Božije kraljevstvo onakvo kakvo je bilo u naciji Izraela završilo: "ukinuću carstvo doma Izrailjeva" (Os.1:4). "Neće ga biti, dakle…" nosi implikaciju da će kraljevstvo ponovo oživeti kad "dođe onaj kome pripada, i njemu (će) ga (Bog) dati". Bog će "dati (Isusu) prestolje Davida, oca njegova… i njegovu kraljevstvu neće biti kraja" (Lk.1:32,33) – za Hristova povratka. Tada, dakle, će obećanje o obnovi kraljevstva biti ispunjeno.

OBNOVA IZRAELA

Postoji kolosalna tema kroz starozavetne proroke o obnovi božijeg Carstva za povratak Mesije. Hristovi učenici bejahu dobro usklađeni u ovome: "A okupljeni ga pitahu…: Gospode, hoćeš li u ovo vreme ponovo uspostaviti carstvo Izrailjevo?" tj. 'Da li će Jezekija 21:27 biti sada ispunjeno?' Isus je odgovorio da tačno vreme njegovog drugog dolaska oni neće nikada znati, iako su ih anđeli odmah nakon toga uverili da će se on, uistinu, vratiti za neko vreme (Dela 1:6-11).

Obnova carstva Božijeg/Izraela će stoga biti za drugi dolazak. Tako je Petar propovedao da će Bog poslati "Pomazanika, Isusa. Njega treba da nebo pridrži (tj. mora ostati onde) do vremena uspostave svega što obeća Bog na usta svetih proroka svojih" (Dela 3:20,21). Drugi dolazak će doneti preuspostavu Božijeg carstva kao obnovu starog carstva Izraela.

Obnova Božijeg carstva zaista je tema svih "(Božijih) svetih proroka":-

§         "I utvrdiće se prijesto milošću, i na njemu će (Isus) sjedeti jednako u šatoru Davidovu (o drugom dolasku – Lk.1:32,33) koji će suditi… i biti brz da čini pravdu" (Is.16:5).

§         "U to ću vrijeme podignuti opali šator Davidov (tj. "presto Davidov" iz Lk.1:32,33), i zatvoriću mu pukotine, i oporaviću mu što je razvaljeno, i opet ću ga sagraditi kao što je bio prije" (Amos 9:11). Zadnja je fraza jasni govor o obnovi.

§         "I sinovi će (Izraela) njegovi biti kao prije, i zbor će njegov biti utvrđen preda mnom" (Jer.30:20).

§         "Gospod… će opet izabrati Jerusalim" (Zah.2:12), čineći ga prestonicom Svog rasprostranjenog po svetu Kraljevstva (up. Ps.48:2; Is.2:2-4).

§         "Jer ću povratiti roblje Judino i roblje Izrailjevo, i sazidaću ih kao prije… opet će se čuti glas radostan… jer ću vratiti roblje ove zemlje kao što je bilo prije… na ovom mjestu (Jerusalimom)… opet će biti torovi pastirski… opet će prolaziti stada" (Jer.33:7-13).

Hristov povratak da uspostavi ovo Carstvo uistinu je "nada Izraela", s kojom se mi moramo povezati kroz baptizam.