6.1 Bog i zlo

 Mnoge hrišćanske sekte zajedno sa mnogo drugih religija, veruju da ima jedno biće ili čudovište zvano đavo ili sotona koje je izvor problema u svetu i u našim životima, i koje je odgovorno za greh koji počinimo. Biblija jasno uči da je Bog svemoćan. Mi smo videli u Studiju 1.4 da anđeli ne mogu grešiti. Ako uistinu verujemo tome, onda je nemoguće da ima nekakvo nadprirodno biće koje postoji u ovom univerzumu koje je u opoziciji Svemogućem Bogu. Ako verujemo da takvo biće uistinu postoji, onda sigurno dovodimo u pitanje suprematiju Boga Svemogućeg. Ova je tema toliko važna da se pravilno razumevanje đavola i sotone mora smatrati važnom doktrinom. Nama je rečeno u Jev.2:14 da je Isus uništio đavola s svojom smrću; stoga osim ako imamo ispravno razumevanje o đavalu, mi ne možemo shvatiti delo ili prirodu Isusa.

U svetu uglavnom, posebno takozvanom 'hrišćanskom' svetu, postoji ideja da dobre stvari u životu dolaze od Boga a loše stvari od đavola ili sotone. Ovo nije nova ideja; ona nije čak ni ideja ograničena samo na hrišćanski apostolat. Vavilonci, na primer, su verovali da ima dva boga, bog dobra i svetla, i bog zla i mraka, i da su njih dva u smrtnom sukobu uhvaćeni u koštac. Kir veliki kralj Persije, verovao je samo u to. Stoga mu je Bog rekao, "Ja sam Gospod, i nema drugoga, osim mene nema boga… Koji pravim svetlost i stvaram mrak, gradim mir i stvaram zlo (N.I.V. "nesreću"); ja Gospod činim sve to" (Is.45:5-7,22). Bog stvara mir i On stvara zlo, ili nesreću. Bog je tvorac, stvoritelj "zla" u ovom smilu. U ovom smislu postoji razlika među "zla" i greha, koji je čovekova krivica, on je ušao u svet kao rezultat čoveka a ne Boga (Rim.5.12).

Bog govori Kiru i narodu Vavilona "osim mene nema (drugog) boga". Hebrejska reč 'el' prevedena "Bog" u osnovi znači 'sila, ili izvor moći'. Bog veli da nema nikakav izvor moći koji postoji odvojeno od njega. Ovo je razlog zašto istinski vernik u Boga ne može prihvatiti ideju o nadprirodniom đavolu ili demonima.

BOG: TVORAC NESREĆE

Biblija obiluje primerima o Bogu koji donosi "zlo" u živote ljudi u ovom svetu. Amos 3:6 kaže da ako ima zla u nekom gradu, Bog ga je učinio. Ako na primer, ima potresa u jednom gradu, često se oseća da je 'đavo' delovao na taj grad, i da je doneo nesreću. Ali istinski vernik mora razumeti da je Bog odgovoran za to. Ovako Mih.1:12 govori da je sišlo "zlo od Gospoda do vrata Jerusalemskih". U knjizi o Jovu čitamo kako je Jov, pravedan čovek, izgubio stvari koje je imao u ovom životu. Knjiga uči da iskustvo 'zla' u životu osobe nije direktno razmerno sa njegovom pokornosti ili nepokornosti Bogu. Jov je priznao da "Gospod dade, Gospod uze" (Jov 1:21). On ne kaže da je 'Gospod dao a sotona uzeo'. On je rekao svojoj ženi: "dobro smo primali od Boga a zla zar nećemo (isto tako) primati?" (Jov 2:10). Na kraju knjige, prijatelji Jova teše "za sve zlo što bješe Gospod pustio na nj" (Jov 42:11 up. 19:21; 8:4). Ovako je Bog izvor "zla" u smislu da je krajnji propusničar problema koje imamo u našim životima

"Jer koga Gospodin ljubi, onoga stegom odgaja… Poradi vašeg odgajanja trpite… onima koji su njime uvježbani poslije donosi mironosni plod pravednosti" (Jev.12:6-11 D.F.), ovo pokazuje da nedaće koje nam Bog zadaje mogu eventualno da nas vode k našem duhovnom rastu. Postavljanje je Reči Božije protiv same sebe reći da je đavo biće koje nas prisiljava na greh ili nepravdu, dok istovremeno navodno donosi probleme u naše živote koji vode našem razvoju 'mironosnog ploda pravednosti'. Pravoslavna ideja o đavolu nailazi ovde na ozbiljne probleme. Naročito ozbiljni za nju su pasusi koji govore o ispraćaju čoveka kod sotone da bi se spasio duh", ili "da nauče ne huliti" (1Kor.5:; 1Tim.1:20). Ako je sotona zaista biće nagnuto da tera ljude na greh i ima negativni duhovni učinak na ljude, zašto ovi pasusi govore o 'sotoni' u pozitivnom svetlu? Odgovor leži u činjenici da jedan protivnik, "sotona" ili poteškoća u životu, može često proizvesti pozitivne duhovne efekte u životu vernika.

Ako prihvatimo da zlo dolazi od Boga, onda se možemo moliti Bogu da učini nešto oko problema koje imamo, npr. da ih otkloni. Ako On to ne učini, onda znamo da su poslani od Boga za naše duhovno dobro. Sad ako verujemo da ima ma kakvo zlo biće zvano đavo ili sotona koje stvara naše probleme, onda nema nikakvog načina za dolaženje do termina s dobrim. Nesposobnost, bolest, iznenadna smrt ili nesreća moraju se shvatiti samo kao loša sreća. Ako je đavo nekakav moćan, grešni anđeo, onda bi on bio mnogo moćniji od nas, i ne bi imali nikakvog izbora osim da stradamo u njegovoj ruci. Suprotno tome, mi smo utešeni da pod Božijom upravom, "sve (u životu) ide na dobro" vernicima (Rim.8:28). Stoga nema tako nešto kao 'sreća' u životu vernika.

POREKLO GREHA

Mora se istaknuti da greh dolazi iz nas. Naša je krivica što grešimo. Naravno, bilo bi lepo verovati da nije bila naša krivica što smo grešili. Mi možemo slobodno grešiti i onda pravdati se pomišlju da je u suštini krivac đavo,i da krivicu našeg greha treba potpuno svaliti na nj. Nije uobičajeno da je u slučajevima vrlo zločestog ponašanja, okrivljena osoba molila za milost jer je kako kaže bila u vlasti đavola u to vreme i da zato nije bila odgovorna za svoje postupke. Ali, vrlo često ovakvi mlitavi izgovori su nepostojani i osobi je određena kazna.

Mi se trebamo setiti da je "Smrt… plata za greh" (Rim.6:23); greh vodi ka smrti. Ako nije naša krivica što grešimo, već đavolova, onda jedan pravedan Bog treba kazniti đavola umesto nas. Ali činjenica da se nama sudi za naše vlastite grehe pokazuje da smo mi odgovorni za naše grehe. Ideja da je đavo određena osoba izvan nas umesto princip greha unutar nas je jedan pokušaj pomicanja odgovornosti za naše grehe dalje od nas samih. Ovo je samo još jedan primer za ljudsko odbijanje slaganja s onim što Biblija uči o ljudskoj naravi: kako je u osnovi grešna. 

"Ništa ne ulazi spolja u čoveka što ga može opoganiti…Jer iznutra iz ljudskog srca izlaze zle misli, blud, krađe, ubijstva…oholost, bezumlje. Sva ova zla izlaze iznutra i čine čoveka nečistim" (Mk.7:15-23). 

Ideja da ima nečeg grešnog izvan nas koje ulazi u nas i tera nas na greh je nespojivo s jasnim Isusovim učenjem. Iznutra, iz srca čovečijeg, izlaze sve te zle stvari. Zato je, u vreme potopa, Bog smatrao da je "misao srca čovečijega zla od malena" (1Moj.8:21). Jakov 1:14 govori nam kako smo kušani "svakoga (proces je isti za svako ljudsko stvorenje) napastvuje njegova požuda ("zla želja", N.I.V.) koja ga privlači i mami". Mi smo kušani svojim vlastitim požudama, našim vlastitim zlim željama; ne nečim izvan nas. "Otkud ratovi i otkud borbe među vama?", pita Jakov; "Ne dolaze li od vaših naslada?" (Jak.4:1). Svako od nas ima određene lične kušnje. One se prema tome moraju rađati iz naših vlastitih zlih želja, jer su naše lične. S pravom je rečeno da smo mi sami sebi najgori neprijatelji.

Knjiga Rimljanima se naveliko odnosi na greh, njegovo poreklo, i kako ga pobediti. Vrlo je značajno to da jedva ima spomena o đavolu i sotone u knjizi, u kontekstu govora o poreklu greha, Pavle ne spominje đavola ili sotonu. Na sličan način, "đavo" je pojam Novog zaveta. Ako ima jedno eksterno biće koje nas tera na greh, sigurno bi se ono znatno spomenulo u Starom zavetu? Ali tamo ima jedna vrlo protemeljena i značajna ćutnja o tome. Zapis perioda o Sudijama, ili Izraela u pustinji, pokazuje da su u ta vremena Izraelci grešili naveliko. Ali Bog ih nije upozorio o nekakvom moćnom nadprirodnom biću ili sili koja bi ušla u njih i terala ih na greh. Umesto toga, On ih je hrabrio da veruju u Negovu reč, da ne bi otpali ka putovima svojih tela (pr. 5Moj.27:9,10; Isus 22:5).

Pavle jadikuje: "Znam, naime, da u meni, to jest , u mome telu, dobro ne obitava… Jer ne činim dobro koje želim… A kad činim ono što ne želim, to već ne činim više ja, nego greh koji u meni obitava" (Rim.7:18-21). Tu on ne krivi neko eksterno biće zvano đavo za svoje grehe. On je locirao svoju vlastitu zlu narav kao stvarni izvor greha: "to već ne činim više ja, nego greh koji u meni obitava. Želeći, dakle da činim dobro, nalazim da za mene važi zakon – da je zlo u meni". Pa tako on kaže da opozicija od biti duhovan dolazi od nečega što on naziva "greh koji u meni obitava". Svaka obzirna, duhovno svesna osoba došla bi do slične samospoznaje. Treba primetiti da čak i jedan vrhovni hrišćanin poput Pavla nije doživeo promenu prirode nakon obraćenja, niti beše stavljen u stanje u kojem nije mogao više grešiti. Današnji 'evangelijski' pokret tvrdi da su oni u takvom jednom stanju i samim tim svrstavaju Pavla u rangu 'nespašenih' zbog izjave u Rim.7:15-21. Ovi stihovi su dokazali poveću poteškoću njihovim tvrdnjama. David, drugi jedan nesumnjivo pravedan čovek, slično je komentarisao o neprestanoj grešnosti same njegove prirode: "u bezakonju rodih se, i u grijehu zatrudnje mati moja mnom" (Ps.51:5).

Biblija je vrlo izričita o osnovi zle ljudske naravi. Ako se to shvati, nema nikakve potrebe za pronalaženje jedne izmišljene osobe izvan naše ljudske naravi koja je odgovorna za naše grehe. Jer 17:9 kaže da je čovečije srce tako očajno zlo i prevarno da ne možemo u suštini shvatiti golemu širinu njegove grešnosti. Isus je takođe etiketirao ljudsku narav kao temeljenu na zlu u Mt.7:11. Pro.9:3 ne može biti jasnije: "te je i srce ljudsko puno zla". Ef.4:18 daje razlog za prirodno ljudsko otuđivanje od Boga "zbog neznanja koje je u njima, zbog okorjelosti srca njihova". Zbog naših duhovno slepih i neupućenih srca, naš način razmišljanja koji je u nama, mi smo udaljeni od Boga. U ovom redu Gal.5:19 govori o našim gresima kao "plotska dela" ili " dela tela", to je vlastito naše telo, sama naša bit i narav, koja nas tera da činimo greh. Nijedan od ovih pasusa ne objašnjava poreklo greha unutar nas kao da je tamo stavljeno od đavola; grešne sklonosti su nešto što svi prirodno imamo od rođenja; to je osnovni deo ljudske opreme.