6.2 Đavo i Sotona

Ponekad su izvorne reči biblijskog teksta ostavljene neprevedene ("mamon", u Mt.6:24 (Karadžić), je jedan aramejski primer toga). Kao reč, 'sotona' koja je jedna neprevedena hebrejska reč i znači 'protivnik', dok je 'đavo' prevod grčke reči 'diabolos', a znači lažac, neprijatelj ili klevetnik. Ako bi verovali da su sotona i đavo nekakvo biće izvan nas koje je odgovorno za greh, onda kadgod naiđemo na ove reči u Bibliji, moramo shvatiti da se tiču zle osobe. Biblijska upotreba ovih reči pokazuje da se one mogu koristiti kao obični pridevi, opisujući obične ljude. Ova činjenica onemogućuje mišljenje da reč đavo i sotona kao što su upotrebljavane u Bibliji upozoravaju na veliku opaku osobu ili bića izvan nas.

REČ 'SOTONA' U BIBLIJI

1 Car.11:14 beleži "podiže Gospod protivnika (ista heb. Reč na drugom mestu prevedena kao "sotona") Solomonu, Adada Idumejca". "Podiže mu Bog još jednog protivnika (još jednog sotonu), Rezona… i bješe protivnik (sotona) Izrailjev" (1Car.11:23,25). Ovo ne znači da je Bog podigao nadprirodnu osobu ili jednog anđela da bude sotona/protivnik Solomonu; On je podigao obične ljude. Mt.16 daje drugi primer. Petar je pokušavao odvratiti Isusa od odlaska u Jerusalim da umre na krstu. Isus se okrenuo i rekao Petru "idi od mene, satano… jer ne misliš što je Božije,nego što je ljudsko". Pa tako je Petar nazvan sotona. Zapis je kristalno jasan da Hrist nije govorio nekom anđelu ili čudovištu kad je govorio ove reči; on je govorio Petru.

Zato što reč 'sotona' znači samo protivnik, dobra osoba, čak i Sam Bog, može se nazvati 'sotona'. U suštini nema ničeg nužno grešnog oko same reči. Grešne elemente koje reč sotona ima delom su dužne činjenici da je naša vlastita grešna narav naš najveći 'sotona ili protivnik, i isto tako zbog upotrebe reči u govoru  sveta da se tiče nečeg povezanog s grehom. Sam Bog može biti sotona za nas time što donosi nevolje u naše živote, ili stajanjem na putu pogrešnog smera neke akcije koje smo nakanili. Ali činjenica da se Bog može nazvati 'sotona' ne znači da je On sam grešan.

Knjige Samuela i Dnevnika su pararelni opisi istih događaja, kao što su četiri evanđelja, zapisi istih događaja ali koriste različiti jezik. "2Sam.24:1 beleži "A Gospod… nadraži Davida na njih govoreći: hajde izbroj Izrailja". Pararelni opis u 1Dnev.21:1 veli "Ali usta sotona na Izrailja i navrati Davida da izbroji Izrailja". U jednom pasusu Bog je provokator, a u drugom je sotona. Jedini zaključak je da je Bog delovao kao 'sotona' ili protivnik Davidu. On je učinio isto Jovu dovodeći nevolje u njegov život, tako da je Jov rekao Bogu: "silom ruke svoje suprotiš mi se" (Jov 30:21); 'Ti deluješ poput sotone protiv mene', bejaše ono što je Jov u osnovi govorio.

REČ 'ĐAVO' U BIBLIJI

Isto je tako i sa reči 'đavo'. Isus je rekao, "zar nisam ja izabrao vas, Dvanaestoricu? I jedan od vas je đavo (Jv.6:70). A rekao je za Judu sina Simona Iskariotskog" koji beše običan smrtnik. On nije govorio o nekom biću s rogovima, ili o tkzv.'duhovnom biću'. Reč 'đavo' ovde jednostavno ukazuje na lošu osobu. 1Tim.3:11 daje drugi primer. Supruge crkvenih starešina da ne budu "klevetnice"; izvorna grčka reč ovde je 'diabolos', koja je ista reč prevedena 'đavo' na drugim mestima. Pa tako Pavle upozorava Tita da starije žene u ekleziji ne budu "klevetnice" ili "đavoli" (Tit 2:3). Slično tome rekao je i Timoteju (2Tim.3:1,3) da "u poslodnje dane… ljudi će… biti… klevetnici (đavoli)"(D.F.). Ovo ne znači da će se ljudska bića pretvoriti u nadprirodna bića već da će postati zlobnija. Treba biti prilično jasno iz svega ovoga da reč 'đavo' i 'sotona' ne odnose se na palog anđela ili grešno biće izvan nas.

GREH, SOTONA I ĐAVO

Reči 'sotona' i 'đavo' su upotrebljene figurativno da opišu prirodne grešne sklonosti unutar nas o kojima smo govorili u Studiju 6.1. ovo je naš glavni 'sotona' ili protivnik. Oni su takođe personifikovani, i kao takvi o njima se može govoriti kao o 'đavolu' – našem neprijatelju, klevetniku istine. Ovome liči naš prirodni 'čovek' – na samog đavola. Veza između đavola i naše zle želje - greha unutar nas - je učinjena jasna u nekoliko pasusa: "Kako pak deca (mi sami) imaju učešća u krvi i ploti, tako i on (Isus) uze učešće u tome, da smrću (svojom) obesnaži onoga što ima vlast nad smrću, to jest đavola" (Jev.2:14). Đavo je ovde opisan kao da je odgovoran za smrt. A "plata za greh je smrt" (Rim.6:23). Stoga greh i đavo moraju biti pararelni. Slično Jak.1:14 veli da naše zle želje kušaju nas, vodeći nas grehu i prema tome i smrti; ali Jev.2:14 veli da đavo nosi smrt. Isti stih kaže da je Isus imao našu narav kako bi uništio đavola. Stavi ovo naspram Rim.8:3. "Bog… je poslao svoga Sina u obličju sličnom grešnom telu (tj. u našoj ljudskoj prirodi), i za greh, i osudio greh u telu". Ovo pokazuje da đavo i grešne sklonosti koje su prirodno unutar ljudske naravi su efektivno isto. Veoma je važno razumeti da je Isus bio kušan isto kao i mi. Pogrešno razumevanje nauka o đavolu znači da ne možemo ispravno ceniti Isusovu prirodu i delo. Jedino jer je Isus imao našu ljudsku narav – đavola unutar njega – možemo imati nadu za spasenje (Jev.2:14-18; 4:15). Savlađujući želje svoje vlastite naravi, biblijskog đavola, Isus je bio u stanju uništiti đavola na krstu (Jev.2:14). Ako đavo jeste biće, onda ono više ne treba da postoji. Jev.9:26 veli da se Hrist pojavio "da svojom žrtvom ukloni greh". Jev.2:14 parira ovim, izjavom da je kroz svoju smrt Hrist uništio đavola u sebi. Svojom je smrću u očekivanju Isus je uništio "grešno telo" (Rim.6:6), tj. ljudsku narav, greh otkriven u (obliku) samih naših tela.

"Ko tvori greh od đavola je" (1Jv.3:8), jer je greh rezultat davanja puta našim vlastitim prirodnimn, zlim željama (Jak.1:14,15), koje Biblija naziva 'đavo'. "Zato se javio Sin Božiji – da razori dela đavolova" (1Jv.3:8). Ako smo ispravni u kazivanju da su naše zle želje đavo, onda dela naših zlih želja, tj. njihov ishod, su naši gresi. Ovo je potvrđeno 1Jv.3:5: "on se javio da ukloni grehe". Ovo potvrđuje da su "naši gresi" i "dela đavolova" isto. Dela 5:3 sadrži drugi primer ove veze između đavola i naših greha. Petar reče Ananiji: "zašto ti sotona ispuni srce?". Onda u s. 4 Petar kaže "Zašto si dakle Takvu stvar metnuo u srce svoje?" (Karadžić) Začetak nečeg lošeg u našim srcima je isto što i da nam sotona ispuni srce. Ako mi sami začnemo nešto, na pr. grešni plan, onda on počinje unutar nas. Ako u jedne žene začne dete ono ne postoji izvan nje; ono je unutar nje. Jak.1:14,15 koristi istu figuru u opisu kako naše požude začinju i rađaju greh, koja rađa smrt. Ps.109:6 poistovećuje grešnika sa sotonom (po Daničiću "bezbožnika" s "protivnika") Postavi nad njim zlog čoveka, i neka mu sotona stane uz njegovu desnu ruku" (izv.tekst), tj. da vlada nad njim (up.Ps.110:1).

PERSONIFIKACIJA

Međutim, možeš razumno odgovoriti: 'pa to stvarno govori kao da je đavo jedno biće!' Ovo je sasvim tačno ; Jev.2:14 govori o "onoga što ima vlast nad smrću, to jest đavola". Čak i mala količina biblijskog čitanja pokazuje da se često koristi personifikacija – govorenje o apstraktnoj ideji kao da je osoba. Tako Pri.9:1 govori o ženi zvanoj 'Premudrost' koja zida sebi kuću, i Rim.6:23 izjednačuje greh s gospodarem koji isplaćuje smrću. Ova pojava je dalje obrađena u Osvrtu 5. Naš đavo, 'diabolos' često predstavlja naše zle želje. Ipak ne može se imati apstraktni dijabolizam; zle želje koje su u čovečijem srcu ne mogu postojati odvojeno od čoveka; stoga je đavo personifikovan. Greh je često personifikovan kao gospodar (pr. Rim.5:21;6:6,17; 7:3). Razumljivo je stoga, da je 'đavo' takođe personifikovan s obzirom da đavo takođe ukazuje na greh. Slično, Pavle govori o nama kako imamo dva bića, kao da su unutar našeg tela (Rim.7:15-21): telesni čovek, 'đavo', bori se s čovekom Duha. Ipak je očito da nema dva doslovna, osobna bića koja se bore unutar nas. Ovaj grešni deo naše naravi je personifikovan kao "the evil one" (Mt.6:13 R.V. ("zloga"-D.F., "zla"-Karadžić)) – biblijskog đavola. Ista grčka fraza prevedena "Zloga" ovde je prevedena kao "opakoga" u 1Kor.5:13, pokazujući da kad osoba ide putem greha, njegov "onaj zli" on sam – postaje "onaj zao", ili 'đavo'.

'ĐAVO' I 'SOTONA' U POLITIČKOM KONTEKSTU

Ove su reči 'đavo' i 'sotona' isto tako upotrebljene da opišu opaki grešni svetski poredak u kojem živimo. O socijalnim, političkim i pseudoreligioznim hijerarhijama ljudske rase može se govoriti u obliku 'đavola'. Đavo i sotona u Novom zavetu često se odnose na političke i društvene moći jevrejskih ili rimskih sistema. Tako mi čitamo o đavolu gde baca vernike u tamnicu (Otk.2:10), odnoseći se na rimske vlasti koje zatvaraju vernike. U ovom istom kontekstu čitamo o crkvi u Pergamu da je smeštena gde i stolica sotone, ili prestol, beše to mesto vladavine rimske kolonije u Pergamu, gde je takođe bilo i vernika. Mi ne možemo reći da je sam sotona, ako postoji, lično imao presto u Pergamu.

Pojedinačni je greh opisan kao prestup protiv Božijeg zakona (1Jv.3:4). Ali greh izražen kolektivno kao politička ili društvena sila suprotna Bogu je sila mnogo moćnija od pojedinaca; ova kolektivna moć je nekad personifikovana kao moćno biće zvano sotona. U ovom smislu Iran i druge islamske sile nazivaju Sjedinjene države, "velikom sotonom" – tj. velikim protivnikom njihove "stvari" u političkim i religioznim odnosima.. Ovako su reči 'đavo' i 'sotona' često upotrebljavane u Bibliji.

Za zaključak, verovatno je s pravom reći da u ovoj temi više nego u bilo kojoj drugoj bitno je temeljiti naše razumevanje na uravnoteženom aspektu cele Biblije, umesto graditi čitave nauke na nekoliko stihova koji sadrže privlačne parole koje naizgled ukazuju na ustaljena verovanja o đavolu. Za Studij 6.1 i ovaj deo isplatiće se pažljivo čitanje sa molitvom. Podložno je da je naučni pristup jedini način za jasno razumevanje svih pasusa koji se tiču đavola i sotone . Ove se reči mogu koristiti kao obični pridevi, ili mestimice se tiču greha koji je utemeljen unutar naše vlastite ljudske naravi. Neki od najrasprostranjenijih pogrešno shvaćenih pasusa koji se citiraju za podršku današnjih ideja su razmatrani u Osvrtima i ovom studiju.

Oni koji imaju poteškoća prihvatiti naše zaključke trebaju se upitati: (1) Je li greh personifikovan? Jasno da jeste. (2) Je li istina da se 'sotona' može upotrebljavati samo kao jedan pridev? Da istina je. Koje stvarne poteškoće, stoga, može biti u prihvaćanju da je greh personifikovan kao naš neprijatelj/sotona? Svet je često personifikovan u Jovanovim pismima i evanđelju; koje bolje titule za ovu personifikaciju  dali 'sotona' ili 'đavo'?