8.4 Isusova ljudskost

Zapisi evanđelja pribavljaju mnoge primere toga kako je Isus imao potpuno ljudsku prirodu. Zabeleženo je da je bio umoran, i morao je sesti i piti na zdencu (Jv.4:6). "Zaplaka Isus" pri smrti Lazara (Jv.11:35). Najviše, zapis njegovih zadnjih muka treba biti dovoljan dokaz njegove ljudskosti: "Duša mi je sad potresena", on prizna kad se molio Bogu da ga spasi onoga što mora proći u njegovoj smrti na krstu (Jv.12:27). On se molio: "Oče moj! Ako je moguće, neka me mimoiđe ova čaša (muke i smrti). Ali ne kako ja hoću, nego kako hoćeš ti " (Mt.26:39). Ovo ukazuje da su na neki način Hristova ‘volja’, ili želje, bile različite od Božijih.

Čitavog svog života, Hrist je podčinjavao svoju volju Božijoj u pripremanju za ovu zadnju probu na krstu: "Ja ne mogu da činim ništa sam od sebe, kako slušam – sudim, i moj sud je pravedan, jer ne tražim svoje volje, nego volju onoga koji me je poslao" (Jv.5:30). Ova različitost između Hristove volje i one Božije je dovoljan dokaz da Isus nije bio Bog.

Tokom našeg života od nas se očekuje da rastemo u svom poznavanju Boga, učeći od iskušenja koja doživljavamo u životu. U ovome je, Isus bio naš veliki primer. On nije imao potpuno znanje o Bogu ubrizgano u njega ništa više od nas. Od detinjstva "Isus napredovaše u mudrosti, dobi (tj. duhovne zrelosti, up. Ef.4:13) i milosti kod Boga i ljudi" (Lk.2:52). “ A dijete rastijaše i jačaše u duhu" (Lk.2:40 Karadžić). Ova dva stiha prikazuju Hristov fizički razvoj kao pararelan s njegovim duhovnim razvojem; razvojni proces se pojavio u njemu i prirodno i duhovno. Ako "Sin je Bog", kao što navodi atanazijsko verovanje o ‘trojstvu’, ovo ne bi bilo moguće. Čak je i na kraju svog života, Hrist priznao da on ne zna tačno vreme svog drugog dolaska, iako ga je Otac znao (Mk.13:32).

Pokornost Božijoj volji je nešto što svi mi moramo naučiti kroz određeni period vremena. Hrist je takođe morao proći kroz ovaj proces učenja pokornosti svome Ocu, kao što treba i svaki sin. "Premda je Sin, iz onoga što propati, naviknu slušati (tj. slušati Boga), i postigavši savršenstvo (tj. duhovnu zrelost), posta svima koji ga slušaju začetnik vječnog spasenja" kao rezulatat njegova završenog i potpunog duhovnog rasta (Jev.5:8,9). Fil.2:7,8 (dalje komentarišemo u Osvrtu 27) beleži ovaj isti proces duhovnog razvoja u Isusu, kulminirajući njegovom smrću na krstu. On "sam sebe oplijeni uzevši lik sluge… ponizi sam sebe, posluša do… smrti na krstu". Jezik upotrebljen ovde ilustruje kako se Isus svesno probio napred u svom duhovnom razvoju, ponižujući se se sve više i više, da je na kraju postao "poslušan" Božijoj želji da umre na krstu. Tako "postigavši savršenstvo" s ispravnim odazivom svojim patnjama.

Iz ovoga je jasno da je Isus morao učiniti svesni, lični napor da bude pravedan; ni kojim načinom nije bio prisiljen na to od Boga, što bi ishodilo u to da bude samo marioneta. Isus nas je istinski ljubio, i dao je svoj život na krstu iz ove pobude. Neprestano isticanje Hristove ljubavi za nas bilo bi isprazno ako ga je Bog prisilio umreti na krstu (Ef.5:2,25; Otk.1.5; Gal.2:20). Ako je Isus bio Bog, onda on ne bi imao opciju nego biti savršen i onda umreti na krstu. To da je Isus imao ove opcije, nas čini da možemo ceniti njegovu ljubav, i formirati lični odnos s njim.

Zbog Hristove voljnosti da dobrovoljno da svoj život, Bog je bio tako ushićen njime: "Zato me ljubi Otac što polažem život svoj… Niko mi ga ne oduzima, nego ja ga sam od sebe polažem" (Jv.10:17,18). Da je Bog bio toliko zadovoljan sa Hristovom voljnom pokornošću je teško razumeti ako je Isus bio Bog, preživljavajući život u ljudskom obliku kao neka vrsta simboličnog povezivanja s grešnim čovekom (Mt.3:17; 12:18; 17:5). Ovi zapisi Očeve ugodnosti s poslušnošću Sina, je dovoljan dokaz da je Hrist imao mogućnost nepokoravanja, ali je svesno odabrao biti pokoran.

HRISTOVA POTREBA ZA SPASENJE

Zbog svoje prirode Isus je iskusio manje bolesti, umor itd. Upravo kao i mi. Stoga sledi da ako ne bi umro na krstu, on bi umro u svakom slučaju, npr. od starosti. U ovom pogledu, Isus je trebao Božije spasenje od smrti. Silno prepoznavši ovo, Isus je "jaukom i suzama prineo molitve i usrdna moljenja onome koji ga je mogao spasiti smrti, i bi uslišan za svoju bogobojaznost" (Jev.5:7). Činjenica da se Hrist trebao moliti Bogu da ga spasi od smrti isključuje bilo kakvu mogućnost da je on lično bio Bog. Po Hristovom vaskrsenju, "smrt ne gospodari više nad njim" (Rim.6:9), implicirajući da je prije toga gospodarila.

Mnogi Psalmi proriču o Isus; kad su neki Psalmi citirani o Isusu u Novom zavetu, logično je pretpostaviti da su i mnogo od ostalih Psalama takođe o njemu. Ima brojnih prilika gde je istaknuta Hristova potreba za Božijim spasenjem:-

-Ps.91:11,12 je citiran o Isusu u Mt.4:6. Ps.91:16 proriče kako će Bog dati Hristu spasenje: "Duga života nasitiću ga (tj.večnim životom), i pokazaću mu spasenje svoje"- Ps.69:21 govori o Hristovom raspeću (Mt.27:34); Celi Psalam opisuje Hristove misli na krstu: "Pomozi mi, Bože… Približi se duši mojoj, izbavi je … pomoć tvoja, Bože nek me zakloni" (vidi 1,18,29).

-Ps.89 je komentar o Božijem obećanju Davidu o Hristu. O Isusu, Ps.89:26 proriče: " On će me (Boga) zvati: ti si otac moj, Bog moj i grad spasenja mojega". Hristove molitve Bogu za spasenje su uslišene; on bi uslišen zbog svoje lične duhovnosti, ne zbog svojeg mesta u ‘trojstvu’ (Jev.5:7). Da je Bog vaskrso Isusa i proslavio ga besmrtnošću je velika novozavetna tema:-

-"Bog… vaskrsao je Isusa… Njega je Bog svojom desnicom uzvisio kao poglavara i spasitelja" (Dela 5:30,31).

-"Bog… proslavi sina svojega Isusa… kojega Bog vaskrse iz mrtvijeh" (Dela 3:13,15 – Karadžić)

-"Isusa je Bog vaskrsao" Dela 2:24,32,33).

-Sam je Isus prepoznao sve ovo kad je tražio od Boga da ga "proslavi" (Jv.17:5 up. 13:32; 8:54).

Ako je Isus bio Sami Bog, onda sva ova isticanja ne bi bila na mestu, budući da Bog ne može umreti. Isusu ne bi bilo potrebno spasenje ako je bio Bog. Da je to bio Bog koji je uzvisio Isusa pokazuje Božiju superiornost nad njim, i odvojenost Boga od Isusa. Ni u kom slučaju nije Hrist mogao biti "vrli i večni Bog (s) dve… naravi… Božije i ljudske", kao što prva od 39 tačaka anglikanske crkve navodi. Po samom značenju reči, jedno biće može imati samo jednu prirodu. Mi smo podložnii tome da su dokazi silni da je Hrist bio naše ljudske prirode.