9.1 Isusova pobeda

Pređašnji studij je dokazao kako je Isus imao našu ljudsku prirodu i bio je kušan grehom upravo kao i mi. Razlika između njega i nas je ta da je on potpuno savladao greh; iako je imao grešnu prirodu, uvek je pokazivao savršeni karakter. Čudesnost ovoga treba nas beskonačno inspirisati u našem sve većem razumevanju toga. U Novom zavetu se iznova ističe Hristov savršeni karakter:-

- On je bio "u svemu kušan kao i mi, ali bez grijeha" (Jev.4:15 SPC)

- On "nije znao grijeha" . "I grijeha u njemu nema" (2Kor.5:21; 1Jv.3:5 SPC)

- "On grijeha ne učini, niti se nađe prijevara u ustima njegovim" (1Petr.2:22 SPC)

- "Svet, nezlobiv, čist, odvojen od grešnika i viši od nebesa" (Jev.7:26 SPC)

Zapis evanđelja pokazuje kako su njegovi bližnji prepoznali savršenost koja je izvirala iz njegovog karaktera, pokazana u njegovoj reči i delima. Pilatova je žena prepoznala da je on bio "pravednik" (Mt.27:19), nezaslužan kazne; rimski vojnik koji je gledao Hristovo držanje dok je visio na krstu morao je komentarisati, "ovaj čovek je zaista bio pravedan" (Lk.23:47). Ranije u svom životu, Isus je izazivao Jevreje sa pitanjem: "Ko će mi od vas pokazati greh" (Jv.8:46). Na to nije bilo odgovora.

Zbog njegovog savršenog karaktera, Isus je bio objavljenje Boga u telu (1Tim.3:16); on je delovao i govorio kao što bi radio Bog kad bi On bio čovek. On je stoga bio savršen odraz Božiji - "slika Boga nevidljivoga" (Kol.1:15). Zato, nema nikakve potrebe da smrtni fizički ljudi vide Boga. Kao što je objasnio Isus, "Ko je mene video, video je i Oca. Kako ti onda kažeš. Pokaži nam (fizički) Oca?" (Jv.14:9).

Živeći u grešnom svetu, napastvovan grehom same naše naravi, teško je za nas shvatiti potpunost i beskrajnost Hristove duhovne nadmoći; da čovek naše prirode može potpuno otkriti Božiju pravednost u svom karakteru. Verovanje u ovo iziskuje više istinske vere nego samo prihvatanje teološke ideje da je Hrist bio sami Bog: razumljivo je da su lažni nauci trojstva i 'Hristova Božanstvenost' tako popularni, budući da su jednostavni za prihvaćanje.

Zato što je imao našu prirodu, Hrist je morao umreti. On je bio Adamov potomak kroz Mariju, a sva Adamova deca moraju umreti (1Kor.15:22). Svi Adamovi potomci su morali umreti zbog njegovog greha, bez obzira na svoju ličnu pravednost: "smrt je… kraljevala… grehom jednog (Adama) mnogi (su) umrli… presuda (zbog) jednog (Adamovog) greha posta osudom (na smrt)… neposluhom jednog čoveka mnogi (su) postali grešnici" i stoga su morali umreti (Rim.5:14-19 up. 6:23). Kao Adamov potomak Hrist 'posta' 'grešnik' i stoga je morao umreti, kao što su svi Adamovi potomci bili klasificirani grešnicima zaslužni smrti zbog greha njegova. Bog nije promenio ovo načelo, time je pogodio i Hrista. "Njega koji ne okusi greha Bog za nas grehom učini" (2Kor.5.21).

Osim Isusa, svi Adaomovi potomci zaslužuju ovu kaznu, jer smo svi lično sagrešili. Isus je morao umreti jer je bio naše prirode, deleći prokletstvo koje je snašlo Adamovo potomstvo. Ipak, jer on lično nije učinio ništa vredno smrti "Njega Bog vaskrse, razrevšivši muke smrti, jer ne bješe moguće da ga ona drži" (Dela 2:24). Hrist je bio "postavljen sinom Božijim, u snazi, po Duhu svetosti vaskrsenjem iz mrtvih (Rim.1:4) Tako zbog svog savršenog karaktera, njegova "Duha svetosti ", on bi slavno vaskrsnut.

Hrist nije umro na krstu samo zato jer je bio ljudske prirode. On je voljno dao svoj savršeni život nama na dar, pokazao je svoju ljubav za nas time što je umro "za naše grehe" (1Kor.15.3), znajući da će nam svojom smrću zaraditi konačno spasenje greha i smrti (Ef.5:2,25; Otk.1:5; Gal.2:20). Budući da je Isus bio savršenog karaktera bio je kadar savladati ishod greha time što je bio prva osoba koja je ustala iz mrtvih i kojoj je dan večni život. Svi oni koji se izjednače sa hristom kroz krštenje i Hristu nalik načinom života stoga imaju nadu sličnog vaskrsenja i nagrade.

U ovome leži slavno značenje Hristovog vaskrsenja. To je 'overa' da ćemo biti vaskrsnuti i suđeni (Dela 17:31), i ako smo uistinu bili poput njega, delićemo njegovu nagradu besmrtnog života, "ta znamo (pouzdano): onaj koji je vaskrsao Gospoda Isusa i nas će sa Isusom vaskrsnuti" (2Kor.4.14, 1Kor.6:14; Rim.6:3-5). Kao grešnici mi zaslužujemo večnu smrt (Rim.4:6). Ipak na račun Hristovog savršenog života, pokorne smrti i njegova vaskrsenja, Bog nam može ponuditi dar večnog života, sasvim u skladu sa svim Njegovim principima.

Kako bi uklonio učinke naših greha, Bog nam "uračunava pravednost" (Rim.4:6) kroz našu veru u Njegova obećanja o spasenju. Mi znamo da greh donosi smrt, stoga ako uistinu verujemo da će nas Bog izbaviti nje, moramo verovati da će nas On računati za pravedne, iako nismo. Hrist je bio savršen; bivanjem istinski u Hristu, Bog nas može računati kao da smo savršeni, iako lično to nismo. Hrist "koji ne okusi greha Bog za nas grehom učini da mi budemo pravednost Božija u njemu" (2Kor.5.21), tj. da budemo u Hristu krštenjem i Hristu nalik životom. Tako za one "u Isusu Hristu" on postaje "pravednost, i posvećenje , i otkupljenje" (1Kor.1:30,31); sledeći nas stih stoga ohrabruje hvaliti Hrista za velike stvari koje je postigao: "(u evanđelju) pravednost se Božija… otkriva kao što je pisano: Pravednik će od vere živeti (Rim.1:17). Razumevanje ovih stvari je stoga nužan deo poznavanja istinskog evanđelja.

Sve je ovo omogućeno Hristovim vaskrsenjem. On je bio "prvina" od cele jedne žetve ljudskih bića koja će biti obesmrćena kroz njegova dostignuća, "prvorođeni" nove duhovne porodice kojoj će se dati Božija priroda (Kol.1:18 up. Ef.3:15). Hristovo vaskrsenje je stoga omogućilo Bogu uvrstiti vernike u Hristu za pravedne, budući da su pokriveni njegovom pravednošću. Hrist je bio "predan za naše grehe i podignut radi našeg opravdanja" (Rim.4:25), reč koja znači 'biti pravedan'.

Iziskuje svesnu, promišljenu veru u ovim stvarima da uistinu budemo uvereni da ćemo se računati od Boga kao savršeni. Hrist nas može predstaviti sudu 'besprekorne… pred svoju slavu', 'svete, bez mane i bezprigovorne' (Juda s.24; Kol.1.22 up. Ef.5:27). Dana nam grešna priroda i stalni duhovni neuspesi, iziskuje čvrstu veru usitinu verovati ovo. Jednostavno dizanje ruku od hrišćanstva ili akademski se složiti garnituri nauka nije povezano sa ovom vrstom vere. Ispravno razumevanje Hristova vaskrsenja je ono što treba motivisati našu veru: "(Bog) ga vaskrsnu iz mrtvih… da vera vaša i nada (u slična vaskrsenja) budu u Bogu" (1Petr.1:21).

Jedino preko ispravnog krštenja u Hristu možemo biti u Hristu" i tako biti pokriveni njegovom pravednošću. Krštenjem se povezujemo sa njegovom smrću i vaskrsenjem (Rim.6:3-5), koje su sredstvo našeg izbavljenja iz naših greha, preko "opravdanja", ili smatranje pravednima (Rim.4.25).

Čudesne stvari koje smo razmatrali u ovom delu su prilično izvan našeg dohvata izuzev ako smo kršteni. Krštenjem se povezujemo s Hristovom krvi prolivenoj na krstu; vernici peru "haljine svoje i (izbeljuju) ih u krvi jagnjetovoj" (Otk.7:14). Figurativno, oni su onda odeveni u belu odeću, predstavljajući Hristovu pravednost koja im je bila uračunata (('dana') Otk.19:8). Moguće je uprljati ovu belu odeću kao rezultat našeg greha (Juda s. 23); kad to učinimo nakon krštenja, moramo iznova upotrebiti Hristovu krv oprati ih čiste s molbama Bogu za oprost preko Hrista.

Sledi da nakon krštenja još uvek se trebamo naprezati ostati u blagoslovljenom stanju u koje smo tada ušli. Postoji potreba za redovna, dnevna samoispitivanja od nekoliko minuta svakog dana, sa stalnom molitvom i traženjem oprosta. Čineći ovo mi ćemo uvek biti ponizno uvereni da, s obzirom na našu pokrivenost sa Hristovom pravednošću, mi ćemo uistinu biti u Božijem Carstvu. Mi moramo raditi na tome da budemo nađeni u obitavanju u Hristu u dan naše smrti ili za Hristov povratak, "ne (našom) pravednošću… nego pravednošću po veri u Hrista, onom od Boga, na veri utemeljenoj" (Fil.3:9)

Ponavljano isticanje o veri koja ishodi danom pravednošću, pokazuje da nijednim načinom ne možemo zaraditi spasenje našim delima; spasenje je po milosti: "Ta milošću ste spašeni po veri! I to ne po sebi! Božiji je to dar! Ne po delima" (Ef.2.8,9). Kao što su opravdanje i pravednost 'dari' (Rim.5:17), tako, isto, je i spasenje. Naša pobuda ikakvom radu hrišćanske službe stoga treba biti iz zahvalnosti zbog onoga što je Bog učinio za nas – računajući nas pravednim preko Hrista, i time dajući nam put ka spasenju. Kobno je razmišljati ako činimo dela da ćemo onda biti spašeni. Mi jednostavno nećemo uspeti steći spasenje ako tako razmišljamo; to je dar koji ne možemo zaraditi, jedino sa ljubavlju se odazvati u dubokoj zahvalnosti, koja će se odraziti u našim delima. Istinska vera stvara dela kao jedan neizbežni nusprodukt (Jak.2:17)