9.2 Isusova krv

Česta je izjava u Novom zavetu da je naše opravdanje i spasenje kroz Hristovu krv (pr. 1Jv.1:7; Otk.5:9; 12:11; Rim.5:9). Da shvatimo značenje Hristove krvi, mi moramo shvatiti da je biblijsko načelo to da "je duša svakoga tela krv njegova, to mu je duša" (3Moj.17:14). Bez krvi telo ne može živeti; stoga ona simbolizuje život. Ovo objašnjava sklonost Hristovih reči, "ako ne jedete tela Sina Čovečijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi" (Jv.6:53).

Greh ishodi smrću (Rim.6:23), tj. prolivanjem krvi, koja nosi život. Iz ovog se razloga od Izraelaca očekivalo prolivanje krvi svaki put čim bi zgrešili, da se podsete da greh ishodi smrću. "I gotovo se sve po zakonu čisti krvlju i bez prolivanja krvi nema oproštaja" (Jev.9:22). Zato, Adamovo i Evino pokrivanje sebe smokvinim lišćem je bilo neprihvatljivo; umesto toga Bog je ubio jagnje da opskrbi kožu za pokrivanje njihovog greha (1Moj.3:7,21). Slično, Abelova žrtva životinje je bila radije prihvaćena nego Kainova ponuda povrćem, jer je on cenio ovo načelo da bez prolivanja krvi ne može biti nikakvog oprosta i prihvatljivog pristupa Bogu (1Moj.4.3-5).

Ovi događaji pokazuju vrhovnu važnost Hristove krvi. Ovo je bilo naročito nagovešćavano događajima za blagdan pashe, kada su Božiji ljudi norali namazati (poškropiti) pragove svojih vrata krvlju jagnjeta kako bi se spasili smrti. Ova je krv pokazivala prema onoj Isusovoj, s kojom se mi moramo pokriti. Prije Hristovog vremena jevreji su morali nuditi životinjske žrtve za svoje grehe, saglasno Božijem zakonu Mojsiju. Međutim, ovo prolivanje životinjske krvi je bilo samo zbog poučnih namera. Greh se kažnjava smrću (Rim.6:23); nije bilo moguće da jedno ljudsko biće može ubiti životinju u zamenu za vlastitu smrt ili kao istinskog predstavnika sebe. Životinju koju je on nudio nije mogla razlikovati ispravno od pogrešnog; nije ga u potpunosti predstavljala: "Jer krv bikova i jaraca nikako ne može odneti greha" (Jev.10:4).

Stoga se postavlja pitanje, Zašto su Jevreji morali žrtvovati životinje kad su grešili? Pavle sažima različite odgovore ovom pitanju u Gal.3:24: "Tako nam je zakon bio nadzirateljem sve do Hrista". Životinje koje su ubijane za ponudu za greh morale su biti besprekorne – bez mane (1Moj.12:5; 3Moj.1:3,10 itd.). Ovo je ukazivalo na Hrista : "jagnje nevino i bez mane" (1Petr.1:19). Krv tih životinja je stoga predstavljala onu od Hrista. Bile su prihvaćene za žrtve zbog greha samo dotle dok su pokazivale Hristovu savršenu žrtvu, koju je Bog znao da će učiniti. Na račun ovog, Bog je mogao oprostiti grehe Njegovih ljudi koji su živeli pre Hrista. Njegova smrt je bila "za otkupljenje prekršaja (načinjenih) iz starog Saveza" (Jev.9:15), tj. Mojsijeva zakona (Jev.8:5-9). Sve žrtve ponuđene pod zakonom pokazivale su prema Hristu, savršenu ponudu za greh, koji "greh ukida, žrtvom svojom" (Jev.9:26; 13.11,12; Rim.8:3 (N.I.V.) up. 2Kor.5:21).

Mi smo objasnili u delu 7.3 kako je celi Stari zavet, naročito Mojsijev zakon, ukazivao na Hrista. Pod tim zakonom način pristupanja Bogu je bio preko velikog sveštenika; on je bio posrednik između Boga i ljudi pod starim Savezom kao što je Hrist sada pod novim Savezom (Jev.9.15). "Zakon, naime, postavlja slabe ljude za prvosveštenike, a reč zakletve, date posle zakona, Sina koji je doveka savršen" (Jev.7:28). Budući da su oni sami grešnici, ovi ljudi nisu bili u stanju steći istinski oprost za ljude. Životinje koje su žrtvovali za greh nisu istinski predstavljale grešnike. Ono što se tražilo je bilo savršeno ljudsko biće, koje je u svakom pogledu predstavljalo grešnog čoveka, koje bi učinilo prihvatljivu žrtvu za greh od koje bi se ljudi okoristili putem povezivanja sebe sa tom žrtvom. Slično tome, bio je potreban savršeni veliki Sveštenik koji je se mogao saosećati sa grešnim ljudima koje je posredovao, bivajući kušan upravo kao i oni (Jev.2:14-18).

Isus savršeno pristaje ovom zahtevu "Nama je… dolikovao takav prvosveštenik, koji je svet, bezazlen, neokaljan" (Jev.7:26). On ne treba stalno žrtvovati za svoje vlastite grehe, niti je podložan smrti (Jev.7:23,27). U svetlu ovome, Pismo komentariše o Hristu kao o našem svešteniku: "Stoga i može sasvim da spase one koji njegovim posredstvom prilaze Bogu, pošto svagda živi – da se moli za njih" (Jev.7:25). Budući da je imao ljudsku prirodu, Hrist, kao naš uzorni Veliki Sveštenik, "može da bude uviđavan prema onima koji ne znaju i blude, pošto je i sam podložan slabostima" (Jev.5.2). Ovo nas vraća izjavi koja se tiče Hrista, " i sam on tako" sudjelova u našoj prirodi (Jev.2:14).

Kao što su jevrejski velikosveštenici posredovali Božijem narodu, Izraela, tako je i Hrist Sveštenik samo duhovnom Izraelu – oni koji su kršteni u Hrista, razumevši istinsko evanđelje. On je Veliki Sveštenik "nad kućom Božijom" (Jev.10:21), koja je sastavljena od onih koji su iznova rođeni krštenjem (1Pet.2:2-5), koji imaju istinsku nadu evanđelja (Jev.3:6). Uviđanje čudesnih prednosti Hristova sveštenstva treba nas stoga ohrabriti za krštenje u njega; bez ovoga, on ne može biti naš posrednik.

Kršteni u Hristu, mi trebamo nestrpljivo činiti punu korist iz Hristova sveštenstva; dakako, mi imamo određene odgovornosti s obzirom na ono sa čime se moramo nositi. "Po njemu dakle neprestano prinosimo Bogu žrtvu hvalbenu" (Jev.13:15). Božiji plan snabdevanja Hrista za našeg sveštenika je bilo zbog toga da Ga mi hvalimo. Jev.10:21-25 lista broj odgovornosti koje imamo na račun toga što je Hrist naš Veliki Sveštenik: "imamo i Velikog sveštenika nad kućom Božijom.

1.          Pristupajmo stoga (Bogu) sa istinitim srcem u punini vere, srcima škropljenjem očišćenih od zle savesti i tela oprana čistom vodom. Razumevanje Hristova sveštenstva znači da moramo biti kršteni u njega ("tijela oprana"), i ne trebamo nikad dopustiti razvoj zle savesti u našim umovima . Ako verujemo Hristovom iskupljenju, mi smo načinjeni jednim sa Bogom ( I- U-ZAJEDNIŠTVU) Kroz njegovu žrtvu.

2.          "Čuvajmo nepokolebljivu veru". Ne trebamo odstupiti od istinskih nauka koje su uzrokovale naše razumevanje Hristova sveštenstva.

3.          "I pazimo jedni na druge da se potičemo na ljubav… te ne propuštamo svojih sastanaka". Trebamo se s ljubavlju vezivati s drugima koji uviđaju i imaju korist od Hristova sveštenstva; naročito skupljanem na zajedničku službu, s kojom se potsećamo Hristove žrtve (vidi deo 11.3.5).

razumevanje ovih stvari nas treba ispuniti poniznim uverenjem da ćemo zaista doći do spasenja, ako smo kršteni i obitavamo u Hristu: "Pristupajmo dakle smjelo Prestolju milosti da primimo milosrđe i milost nađemo za pomoć u pravi čas" (Jev.4:16 DF).