Osvrt 1: "Bog je Duh" (Jv.4:24)

U studiju 2. Tačnije definišemo šta je Božiji Duh. Mi možemo rezimovati rasuđivanje izloženo tamo govoreći da je Božiji Duh njegova sila ili dah s'kojim je njegovo suštinsko ja, Njegovo biće i karakter, otkriveno čoveku kroz dela koja taj Duh ostvaruje. Tako "Bog je Duh", kao u Jv.4:24 treba se ispravno prevesti (vidi R.S.V., N. I.V.), jer njegov duh odražava Njegovu osobnost.

Bog je opisan kao da je mnogo stvari, pr.

 "Bog naš je oganj koji proždire" (Jev.12:29)

 "Bog je svetlost" (1. Jv.1:5)

 "Bog je ljubav" (1.Jv.4:8)

 "Bog beše Reč" (grčki 'logos'-plan, namera, ideja) (Jv.1:1)

Tako "Bog je" njegova obeležja. dakako da je pogrešno raspravljati da zamišljeno svojstvo ljubavi jeste 'Bog', samo zato jer čitamo da je "Bog ljubav". Mi možemo nekog nazvati 'sama dobrota', ali to ne znači da je on bez fizičkog postojanja – njegov način doslovnog postojanja je što nam otkriva dobrotu.

Pošto je Duh Božija sila, često čitamo da Bog šalje ili upravlja svojim Duhom da ostvari dela u skladu sa Svojom voljom i karakterom. On je čak opisan gde stvara duh (Amos 4:13 A.V. margin). Kazati da Bog jest Svoj Duh u čisto doslovnom smislu je tautologija – negira Božije postojanje.

Primeri gde Bog upravlja Svojim Duhom su brojni, pokazujući odvojenost Boga i Njegovog Duha.

 "Onaj (Bog) što metnu usred njih sveti duh svoj" (Is.63:11)

 "Staviću Duh svoj na njega (Isusa)" (MT.12:18)

 "Otac…dati Duha Svetoga"(Lk.11:13)

 "video sam Duha kako silazi …sa neba" (Jv.1:32)

 "(Bog) izliću od svog Duha sve ljude" (Dela 2:17).

Zaista, česte preporuke o "Božijem Duhu" trebaju biti siguran dokaz da Duh nije Bog. Ove razlike između Boga i Njegovog Duha su još jedna poteškoća za one koji veruju da je Bog 'trojstvo' u kome je Bog Otac izjednačen s Isusom i Svetim Duhom. Ako bi ovo bilo istina, ako Bog jeste navodno neosoban, onda bi sledilo da Isus nije bio i nije doslovno biće.

Najvažnije, neosobni Bog čini besmislenom molitvu – do stepena gde je molitva razgovor između naše svesti i predodžbe o Bogu koji tek postoji u našoj vlastitoj pameti. Mi smo neprestano podsećani da se molimo Bogu koji je fizički smešten na nebu (Pro.5:2; Mt.6:9;5:16;1; Car.8:30), i da je Isus sada uz desnu ruku Bogu, tamo, da nudi naše molitve (1 Pet.3:21; Jev.9:24). Ako Bog nije osoban, ovakvi pasusi su ispali besmisleni. Ali čim se jednom Bog shvati kao stvarani, Otac koji ljubi, molitva Njemu poslana postaje veoma stvarna, dodirljiva stvar – u stvari govorenje s drugim bićem koje je verujemo vrlo voljno i sposobno odazvati se.