Osvrt 27: "Bio (je) u obličju Božijemu"

"Koji (Isus), ako je bio u obličju Božijemu, nije se otimao da se isporedi s Bogom; Nego je ponizno sam sebe uzevši obličje sluge" (Fil.2:5-11 Karadžić). Ovi su stihovi uzeti sa značenjem da je Isus bio Bog, ali prilikom svog rođenja postao je čovekom. Ako je ovo istina, onda svaka poenta napravljena u Studijima 7 i 8 se mora takođe objasniti. Podložno je da se ne može dopustiti da jedan stih protuslovi opštem sadržaju biblijskog učenja. Značajno je to da je ovo skoro jedini pasus koji se može izneti u objašnjenju 'alke koja nedostaje' u trinitarnom shvatanju – kako se Isus preneo od Boga na nebu u bebu u Marijinoj utrobi. Sledeće rasčlanjivanje pokušava pokazati šta ovaj pasus zaista znači.

1. Ima jedan broj skoro slučajnih fraza u ovom pasusu koje direktno protuslove trinitarnoj ideji:

a) "Bog  (ga je) preuzvisio i darovao mu ime" (s.9) pokazuje da Isus nije sam sebe preuzvisio – Bog je to učinio. Sledi da on nije bio u preuzvišenom stanju prije nego mu je to Bog učinio, pri njegovom vaskrsenju.

b) Celi proces Hristova ponižavanja i kasnijeg uzdizanja od Boga bilo je "na slavu Boga Oca" (s.11). Bog Otac stoga, nije, sujednak sa Sinom.

2.      Kontekst ovog pasusa se mora pažljivo razmotriti. Pavle ne počinje tek tako samo govoriti o Isusu ‘iz nebuha’ . On govori o Hristovom umu u Fil.1:8. Nazad u Fil.1:27 Pavle počinje govoriti o važnosti našeg stanja svesti. Ovo se razvija u ranim stihovima poglavlja 2: "jedne misli budite… u poniznosti jedni drugi smatrajte… ne starajte se samo svaki za svoje, nego i za ono što se tiče drugih! Neka u vama bude isto mišljenje kao i u Hristu Isusu" ((poenta pisca je:stanje uma… ‘jednog uma budite… u poniznosti uma… ista uma kao i…) Fil.2:2-5). Pavle znači govori o važnosti toga o imanju uma kao u Isusa, koji je predan poniznom služenju drugih. Stihovi koji slede prema tome komentarišu o poniznosti uma koju je Isus pokazao, umesto da govore o nekakvoj promeni prirode.

3.      Isus je bio "u obličju Božijemu". Mi smo pokazali u Studiju 8.3 da je Isus bio od ljudske prirode, i stoga ovo se ne može odnositi na to da je Hrist imao Božanstvenu prirodu. Prevod N.I.V. u ovom pasusu je ozbiljno pogrešan ovde. Usput, mora se primetiti da neki današnji prevodi namenjeni ‘laganom čitanju’, skloni su ulepšavanju tačnog značenja grčkog teksta, i skloni su davanju parafraze umesto prevoda kod određenih pasusa. Fil.2:5-8 je klasičan primer ovome. Međutim, ovo nije da se osramoti njihova upotreba u drugim pravcima.

Da se ‘oblik’ (grčki ‘morphe’) ne može odnositi na suštinsku prirodu je dokazano iz Fil.2:7 koje govori o Hristu da uzima "obličije sluge". On je imao Božiji oblik, ali je uzeo obličije sluge. Suštinska priroda sluge nije različita od one bilo kog drugog čoveka. U skladu s kontekstom, možemo pouzdano protumačiti ovo sa značenjem da je iako Isus bio savršen, imao je um potpuno nalik Bogu, ipak je bio voljan uzeti držanje sluge. Nekoliko stihova kasnije Pavle nas ohrabruje da postanemo "nalik na smrt (Hristovu) njegovu" (Fil.3:10). Mi treba da delimo ‘morphe’, lik Hrista koji je on pokazao u svojoj smrti. Ovo ne može da znači da trebamo deliti prirodu koju je on onda imao, jer mi već imamo ljudsku prirodu, ali moramo promeniti naš način razmišljanja, pa tako da imamo ‘morphe’ ili duhovni lik koji je Hrist imao u svojoj smrti.

Grčka reč ‘morphe’ znači lik, utisak ili sličnost. O ljudima se govori da imaju "obličje (morphe) pobožnosti" (2Tim.3.5). Gal.4:19 govori "dok se Hrist ne oblikuje u (vernicima)". Zato što je imao savršeni karakter, savršen poput Božijeg načina razmišljanja, Isus je bio "u obličju Božijemu". N.I.V. daje drugačiji prevod ove fraze, govoreći da Isus nije smatrao jednakost s Bogom "nešto što treba ugrabiti". Ako je ovaj prevod ispravan, (koji je takođe podržan od R.S.V.) onda ovo potpuno opovrgava teoriju da je Isus bio Bog. Prema N.I.V. prevodu, Isus se nije ni za tren bavio mišlju da je jednak s Bogom; on je znao da je bio podložan Bogu, a ne sajednak s Njim.

4.      Hrist "je ponizio sebe" ("nije za sebe učinio nikakvu slavu" izv.tekst), ili "ispraznio se" (R.V.), aludirajući na proroštva o njegovom raspeću u Is.53:12 : "izlio je dušu svoju u smrt" ("jer je dao svoju dušu na smrt" Daničić). "Uzevši obličje sluge" s njegovim držanjem nalik – sluzi prema njegovim sledbenicima (Jv.13.14), krajno dokazano njegovom smrću na krstu (Mt.20:28). Is.52:14 je prorokovalo o Hristovim patnjamana na krstu "bijaše nagrađen u licu mimo svakog čovjeka, i u stasu mimo sinove čovječije". Ovo napredno ponižavanje sebe "do smrti, smrti na krstu" je bilo nešto što je nastalo za vreme njegovog života i smrti, ne njegovim rođenjem. Mi smo pokazali da se kontekst ovog pasusa tiče Isusova uma, čija je poniznost stavljena za primer nama da je oponašamo. Ovi stihovi moraju stoga govoriti o Isusovom životu na zemlji, u našoj ljudskoj prirodi, i kako je ponizio sebe, uprkos tome što je imao um potpuno usklađen s Bogom, uzevši u obzir naše potrebe.

5.      Ako je Hrist bio Bog po prirodi i onda to ostavio iza sebe i uzeo ljudsku prirodu, kao što trinitarci pokušavaju protumačiti ovaj pasus, onda Isus nije bio "sami Bog" dok je bio na zemlji; ipak trinitarci veruju da jeste. Sve ovo pokazuje protivrečja koja nastaju pridržavanjem definicije načinjene od čoveka kao što je trojstvo.

6.      Konačno, tačka o frazi "bio (je) u običiju Božijemu". Grčka reč prevedena "bio" ne znači 'bio je poreklom, od večnosti'. Dela 7:55 govori o Stevanu "budući (da je bio) pun Duha Svetoga" (Karadžić). On je bio pun Duha Svetoga tada i već neko vreme pre toga; ali on nije oduvek bio pun toga. Drugi primeri mogu se naći u Lk.16:23; Dela2:30; Gal.2:14. Da je Hrist "bio u obličju Božijemu" stoga samo znači da je bio u (duševnom) liku Božijem, to ne implicira da je on bio u tom obliku još s početka vremena.