UVODNA REČ

 

Borba je u sili jednog Boga, Oca Svedržitelja:

Dragi Oče, stvorio si sve vidljivo i nevidljivo, Nebesa su ti mala a ipak u mom srcu boraviš Duhom svojim.

Dragi Gospode Hriste - Sine Božiji ti si uvek po volji Očevoj, jedinorodni od Oca pre svih vekova, početak i svršetak alfa i omega, Bog si istiniti koji se uvek vraća Ocu - Bogu istinitom da bi seo sa njegove desne strane na prestolu Vašeg božanstva.

Gospode Isuse proizišao si iz Oca u moćnoj reči Njegovoj da bi učinio stvaranje veliko i tako se u tebi naselilo svo bogatsvo Očevo. Bogatstvo Očeve ljubavi učinilo je da radi nas ljudi i radi našeg spasenja siđeš i ovaplotiš se od Duha Svetoga i Marije Djeve i postaneš čovek. Bio si raspet za nas u vreme Pontija Pilata, i stradao i pogreben; vaskrsao si u treći dan po pismu;

i uzneo se na nebesa i seo sa desne strane Oca. Opet ćeš doći sa slavom, da sudiš živima i mrtvima i novom Carstvu neće biti kraja. Bog je Duh i svetošću svog Duha čini život svemu što miče a sama svetost Duha od Boga ističe jer je Bog Duh Sveti. Spoznajmo Božiju slavu da je dostojno poštujemo i proslavljamo. Duhom Svetim otac naš nebeski govori korz proroke i održava jedinstvo sa svetima koji potiču od Njegovog semena i drže do apostolskog evanđelja čineći od sebe sveti vaseljenski hram Božiji. Na takvima je da ispovedaju jedno krštenje za oproštenje grehova i stražare čekajući vaskrsenje za novi život i obnovu Božijeg carstva u nastupajućem dobu.

 

 

 

DUHOVNA SMOKVA

Ovo poglavlje je namenjeno vašoj skrivenoj biljci koja ima jedan viši i prijatniji ukus.

BILjKA vegetativnog sistema koja se zaliva može i da uzraste. Ponekad je ta biljka sve što nam je ostalo od prave vrednosti. Tu vrednost ne bi trebalo dozvoliti nikome da nam je oduzme. Potrudimo se tako, da je ne gubimo olako, jer jednog dana je možda više nećemo naći.

”Duhovna Smokva” nastoji ovaj put da podseti, inicira i pruži odgovor na suštinska pitanja koja povremeno postavljamo sebi.

 

 

Očekivano i neočekivano promiču mimo naše volje

 

Ponekad bi se osetili zbunjenim zbog stanja stvari koje nisu izdaleka onakve kako smo se mi nadali da bi trebalo da budu. Mnogo češće je u pitanju razočarenje i frustracija od prijatnog iznenađenja. Zato postajemo skeptici u pozadini događaja i radiji smo da pažljivo razradimo lošije varijante. To nas je naučilo životno iskustvo.

 

Novi dan se brine o sebi dok sredina uslovljava našu podređenost

 

U intervalima ipak dolazi spontano do adolescentnog optimizama. Tada možemo mnogo da učinimo za sebe i za druge sa izvanrednom lakoćom.

Trenuci kada uhvatimo vetar u svoja jedra je svakako osećaj ispunjenja i proishod je ranijih napora, stremljenja, aktivnosti, ali najpre povoljne klime. Bez povoljnih vetrova naša lađa ne jedri i pored uloženih ogromnih napora. Kada  se zateknemo u određenoj vrsti klime ona već ima svoj noseći tok. Možemo pronaći načina da obogatimo postojeći tok, a ponekad i da nadjačamo i usmerimo tok u željenom smeru.

 

Da bi smo sačuvali život, spoznajmo njegov sastav i izvornost

 

Naša čvrstina koja omogućuje da opstanemo u životu, ima dubok duhovni i psihofizički koren. Na taj slikoviti način sebe možemo spoznati poređenjem sa biljkom koju treba zalivati i negovati u povoljnoj klimi i na povoljnom tlu. Elemente za svoj rast i razvoj izabiremo sami. Koren naše biljke je inteligentan i pruža se za neophodnom sadržinom. Duhovna sadržina je duboko ukorenjena, da bi se spoznala treba joj dozvoliti rast. Duhovni primarni ili osnovni sadržaj treba da ispunjava telo stabiljke da bi biljka u celosti imala osobinu živog organizma. Suštinski duhovni sadržaj ima ogromnu inteligenciju koju ne možemo da zanemarimo. Spoljna spoznaja koja dolazi putem čula navodi nas na atmosferu vezanosti i zavisnosti od spoljne materijalne prirode. Da li ćemo opstati kao materijalno biće zaista zavisi i od materijalne sredine.

 

Čovek funkcioniše i živi iako mu nije sve potpuno razjašnjeno

 

U svoj našoj materijalnosti bića posedujemo i život koji je sam po sebi duhovna sfera. Život je duhovan po svojoj prirodi jer on kuca u našem srcu gde nema satnog mehanizma, on pulsira, nadima i skuplja naša pluća i ne samo to već svaki segment našeg života je pravo čudo u odnosu na materiju. Kada se naše telo i organi rasčlane uočljiva je samo materijalna priroda dok je duhovna izvanredno skrivena, isto kao i naš istinski duhovni izvor. Čovek odavno traga za eliksirom života i ne nalazi ga iako je čuo da negde postoji. U krajnjoj mogućoj iskrenosti čoveka moralo bi se priznati da ipak najsavremenije znanje nije utvrdilo šta to potiče srce na kucanje i pluća na disanje, ili um na razmišljanje. To sigurno nije fizika, hemija i mehanika našeg organizma. Radi se o skrivenijem, lepšem i više suštinskim sferama. Čovek savremene tehnologije bi trebalo da obuzda mržnju prema svom neznanju, takođe da obuzda nadimanje svog umišljenog znanja koje mu u većini slučajeva oduzima smisao života.

 

Svaki lični pronalazak je čoveku drago čedo. Mnoga dešavanja u prirodi definiše kao sopstveno otkriće

 

Savremenom čoveku i pored volje za pravim napretkom mnogo lakše polazi od ruke da čini izume koji će uskoro biti zlo, ili se pokazati lošim i nedovoljno dobrim dugoročnim rešenjem za savladavanje i prilagođavanje prirodne sredine. Često izgleda kao da  čovekova saradnja sa prirodnom sredinom gubi smisao istovremeno  kako se naš pogled usmerava u buduće vreme. Ovo kretanje napred je spremno da žrtvuje postojeće savršenstvo koje pokušava da unapredi spostvenom idejom i eksperimentom radi promene na još bolje.

 

Postavke su takve da je naša služba plaćena i neophodna radi razvitka civilizacije iako nas vodi pred svršeni čin i poraz

 

Šta je to tako surovo u prirodnoj sredini koju čovek melje i uništava?

Otprilike, čoveku najmanje odgovara drugi čovek iz straha da ga ne pretekne u nečemu i najradije uništava svoju vrstu. Kada su u pitanju druga živa bića postoji mnogo je predrasuda i strahova. Ako uzmemo životinje u razmatranje pouzdano se može utvrditi da je od životinja nastradalo najmanje od ukupnog broja unesrećenih ljudi. Međutim obratno važi na štetu životinja. Isto bi se moglo reći za prirodne resurse biljnog sveta i resurse bogatsva tla. Čovek je neprestano spreman da potvrđuje nadmoć nad svojom prirodnom sredinom. Pomoću te materijalne prirodne sredine čovek nastoji da zagospodari nad ostalim resursima i nad svojim suparanikom drugim čovekom. Ne razumevajući svoju prirodnu suštinu, čovek se degradira do krajnjih mogućih granica zavaravajući se spoljnom čulnošću da ipak postiže uživanje u svom načinu življenja.

 

Odrastao, zreo, svoj, čovek se ovde ne snalazi

 

Degradacija čoveka kao psihološkog bića je najevidentnija jer on prohtevima svojih čula udovoljava čineći neverovatne nove izume na polju čulnosti. Standarde, norme i ranije okvire moralnog pomera u smeru delovanja svoje sile. Ne želi da čuje i odgovori na pitanje svoje suštine i svog smisla, ali želi da otkrije gde ga sve čulni opažaji mogu odvesti, možda u neko novo zadovoljenje i statisfakciju za koju nije znao. Sklon je da sebi stvori virtuelni svet u kome je sam gospodar. Um kao sabirnik svih opažaja je najugroženiji i najuslovljeniji. Pulsiranje razgranate neuronske mreže stvara veću provodljivst misaonih impulsa u onim smerovima radnja i mišljenja koje više razvijamo. To dovodi da neke od formiranih neuronskih veza postanu tako ojačane da mnoge aktivnosti obavljamo gotovo rutinski a poneke i nesvesno. Radnje koje su mnogo puta ponavljane često idu prečicom i zaobilaze ozbiljniju kontrolu našeg uma. Ovo se sve uklapa u šabloniziranost čovekovog  običajnog ponašanja. U sklopu te šabloniziranosti koja se stiče, postoje stremljenja i aktivnosti van običajnog ponašanja koja mogu da definišu ličnost čoveka.

 

Osnova životne organizacije  ima duhovni smisao

 

Pokušali smo da razgrađujemo materiju do najsitnijih detalja i saznali da se u njoj ne nalazi mehanizam koji može da posluži za definiciju organizma koji diše i živi. Najpre se gubi spona ka samoj definiciji života. To se dešava utoliko pre koliko se zanemaruje postojanje Duha koji prožima materiju. Interesantne teorije i definicije su napravili naučnici materijalisti iako nikada nisu imali uslove da obave dovoljan broj eksperimenata. Naučnici kreacionisti nisu zanemarili postojanje duhovne Kreativne inteligencije. Za sve što postoji oko nas i u nama zaslužna je izuzetno razvijena inteligencija.

Mnogima je bolno i pomisliti da postoji silnija inteligencija od sopstvene. Nadmetanje telom i duhom je osobina koju inteligentna bića nose pa samim tim i čovek. Istina je da se čovek oseća veliko koliko mu to sredina dozvoljava. Pokušava da razvije ubeđenje svoje važnosti u društvu na razne načine. Ponekad osoba pokušava da impresionira svoju okolinu neobičnim dosetkama, znanjem ili čak lukavošću.

 

Mudrost sede glave ne važi danas zbog siline novog trenda koji nosi New Age populacija

 

Takozvana New Age generacija (generacija Novog Doba) ima neverovatne načine za rešavanje svojih životnih ciljeva. To je budući i sve veći sistem koji dovodi do zbunjenosti u svakom pogledu. Narodna izreka da »Svako čudo za tri dana traje« ovde dolazi do punog izražaja. Taj trend se uspešno uvlači u sve pore i onog malo smisaonog, koje je opstajalo gotovo do juče. Čovek uskoro postaje šarenolik, nedefinisan i podeljen u razmišljanju. Drugim rečima potpuno zbunjen. Koliko se danas učvrstimo u zdravom duhu toliko će nam više vredeti za neizvesno sutra. Bićemo mučeni snažnim talasima iskušenja u svim pravcima i smerovima koje karakteriše brza, nagla i iznenađujuća promena. Osetićemo se kao biljka koju čupaju iz korena na sve moguće načine.

 

Smer kretanja treba da je u svetlu istine

 

Bilo bi jako žalosno da smo ostavljeni nas na cedilu. Pakao Vijetnama, Černobila, side, ebole... podseća nas na to da je svaki deo planete doživeo neki svoj pakao koji se uporno nastavlja u agoniji; možda suše, poplave, zemljotresa. Događaji koji intezivano utiču na psihu čoveka su izgleda neizbežni. Kako se osvežiti i preživeti ako ne borbom u duhu?

Nismo sami u toj borbi. Pretpostavite da sve ima smiso koji tek treba da se ispuni u punijem svetlu. Za svaku našu tegobnu suzu koja pada ima toliko moćne utehe koja je predstavljena veličinom poput okeana.

U prirodi je primećena međusobna zavisnost živih vrsta (simbioza), reprodukcija, reciklacija... . Ne može se reći da se planeta Zemlja u svojoj izvornoj lepoti razlikuje od predivne oaze koja je puna sa živim bićim koji žive po savršeno uređenim pravilima i zakonitostima. Ako bi sve to postojalo spontano i samo po sebi, moramo se zadiviti toj pedantnosti, i formulisanoj zakonitosti koja nije od čoveka. Zakone, formule i ustave koje načini čovek ne opstaju tako stabilno i dugo. Same prirodne zakone čovek ne može da promeni, ali zato pokušava da ih podredi i po mogućstvu njegove inteligencije shvati. Verovatno je mnogim naučnicima ideal da otkriju sve te zakonitosti ili bar neke, zatim impresioniraju druge. Tada bi moglo doći i do nekog izuma i doživljaja intelektualnog zadovoljstva, osećaja da svojom mudrošću prkosimo zakonima prirode. Nobelova nagrada ipak nije dovoljna statisfakcija, jer i sami podležemo pod složenu zakonitost. Čovek tada izgleda malodušno, kao neko malo uslovljeno biće koje uporno pokušava da pobegne od svih uslovljenosti i zagospodari okolinom. Sve navodi na pomisao da nam jedino širine u mogućnosti duhovnog rasta dozvaljavaju istinsku statisfakciju. Kako pobediti prirodu oko nas ako je posmatramo čisto mehanički misleći da je bez trunke inteligencije. Međutim upravo je priroda odraz te složene manifestacije koja po svojoj prirodi ima višu i potpuno duhovnu inteligenciju. Čovek je odstupio od svega kao nerazumno dete u želji da prkosi i sruši ono što je dobio od svog Duhovnog roditelja.

 

Potrudimo se  borbom u duhu da bi izvojevali pobedu bolje budućnosti

 

Nismo ostavljeni, nismo zaboravljeni ili na cedilu iako smo izloženi svakakvoj patnji.

Naš Duhovni roditelj je pripremio tlo za nas. Naši telesni roditelji se nisu održali na tom tlu. Neugodno je reći da se naši telesni roditelji nisu dovoljno pouzdali u Duhovnog roditelja koji je Tvorac i kreator vidljivog i nevidljivog. Otac naš nebeski je i dalje voleo svoju decu kojom je naselio planetu Zemlju. Iz tog razloga je uputio na našu planetu najjače moguće garancije. Učinio je to radi našeg izbavljenje od telesnog bivstvovanja čiji je krajnji ishod rasejani prah zemaljski. Reč Oca našeg nebeskog je životvorna. U toj Reči je poruka ljubavi i prihvatanja ljudske vrste u okrilje Očeve blizine koja je: svetlost, ljubav i istina kao što je i okrilje svakog plemenitog i pravednog oca. 

Zato osvesti se čoveče obučen u ljudskost svoju. Ograničenja i razočarenja postoje iako bi da poletiš visoko. Visoki letovi su sasvim mogući bez ograničenja. Radi njih se zato prethodno obucimo u lepotu i vrednost od vrednosti Duha Oca našeg nebeskog.

Čovek već ima od vrednosti Duha Oca nebeskog ali Duh dolazi od Oca i od njega trebamo tražiti uputstva za naše visoke letove.

 

Visoki letovi su letovi visokog duha u spoznanju Ljubavi

 

Kada poletimo u duhu ljubavi prema telesnom objektu ili biću tada nismo podržani od Očevog duha i izloženi smo padu. Naša zabluda  je naš strašni bol prouzrokovan padovima. Najlepši i najviši letovi su u smeru otkrivanja Očeve ljubavi koja može da se upozna. Onaj koji je tako dalek i nespoznatljiv, tako nepostojeći, izvan naše logike i u koga često neverujemo, jeste onaj koji je Otac našeg duha, grnčar našeg tela i pravedna ruka spremna na milostivost radi našeg pokajanja. Naše pokajanje je odustajanje od konzumacije plodova koji nisu po Očevoj volji. Plod koji treba da praktkujemo je milostivost. Otac je tako velik ali je jednostavnog i iskrenog duha. Njega često prihvataju ljudi upravo velike jednostavnosti i iskrenosti u prostoti svog duha.

Za razliku od starih grčkih ljubitelja istine (filosofa) koji su govorili: ¨I mi smo rod Njegov¨, možemo reći:¨I mi možemo biti usinovljena deca njegova¨, i to opet njegovom požrtvovanom ljubavlju koja ne htede ništa od sebe požaliti da nam žrtvuje. Otac želi da nas prihvati u istom duhu i istini koju On ima, jer mi i jesmo rod njegov. Pa ako već spoznamo pruženu ruku koja pruža pravo bogatsvo i prepune riznice ljubavi koja može spasiti od svih nedaća, zar ćemo to još i odbiti i zatim nastaviti sa patnjom u duhu?

 

Od Izvorne spoznaje do spoznaje lične duhovnosti

 

Duhovnost možemo spoznati kroz praksu upotrebe duhovne literature. Otac naš nebeski se najpre potrudio da nam preda pisano uputstvo za duhovnu praksu. Koristio je sopstveni prst i kamene ploče da zapiše duhovnu praksu koju očekuje kod čoveka.

Odvojenost od Oca nebeskog je prouzrokovala da čovek spoznaje ličnu duhovnost samostalno. U nedostatku jasne predstave o Tvorcu čovek sam kreira izgled ¨Kreatora¨ koristeći raspoloživu materiju i ideju za buduće bogosluženje. Čovek je to počeo da čini u svom duhu bez spoznaje istinitog Duha. Zavaravajući se materijalnim okruženjem čovek počinje da upotrebljava materijalnu prirodu za predmet svog obožavanja. Dela koja je čovek počeo da čini bila su na veliku štetu i sramotu Oca nebeskog pred svom silom i vojskom nebeskom.

 

Čovek je savremenik događaja u drami koja se odigrala na nebesima a zatim  se prenela na Zemlju.

 

Čovek ima sklonosti da odstupa od volje Očeve, ali i pored toga Otac nebeski je od davnina uspevao među ljudima da nađe čestite ljude od vrline i plemenitosti koji nisu podređivali Tvorca tvorevini. Takvim ljudima Otac nebeski je podredio svoju milost radi izbavljenja. I danas to čini uvećavajući svoju milost onako kako se prekraćuju dani bez Božije vlasti na Zemlji.

 

Čovek je spoj dve celine: duhovnog i telesnog u jednom biću

 

Duhovno i telesno biće kod nas ljudi predstavlja kompaktnu celinu. Prožima se kao jedno kompletno biće. U svojoj suštini možemo biti moćno duhovno biće, ali zbog slabosti tela to nismo. Izvanredno osetljiva čula predstavljaju spoljašnji odražaj našeg centalnog duhovnog bića. Čula su izložena gruboj materiji koju mi neprestano prilagođavamo sebi. Duhovno biće u nama traži zadovoljenje putem svojih čula. Spoznaju spoljašnjeg uživamo u svom srcu i svom umu. Um je mesto gde se slivaju svi opažaji. Srce nije inteligento naizgled, i u fizičkom smislu, ali upravo ono burno reaguje na sve doživljaje koji se slivaju u naš um. Srce je usklađeno sa disanjem naših pluća. Jednom inicirano srce ne prestaje sa radom do kliničke smrti celog organizma. Nijedna biološka teorija ne zadovoljava definiciju uzroka rada našeg srca i naših pluća. Srce pogoni krv koja je hrana ili duša telu, a pluća iz neposredne okoline uzimaju gorivo, i to mešavinu zvanu vazduh, koja savršeno odgovara razmeni materija u našem organizmu. I ostala živa bića veoma slično funkcionišu kao i čovek. U čoveku je iskonska ljubav za tvorevinu koja potiče od Tvorca, On je Otac naš nebeski ili Majka priroda kako Ga još nazivaju. Dah u našim nozdrvama nasleđen je od Stvoritelja. Taj Božiji dah je u početku ispunio celo čovekovo telo i zaživeo ga. Samo ono što ima život, može taj život preneti dalje, to isto čini i čovek u ulozi roditelja.

Šta reći o čoveku kao veoma istančanom čulnom biću osim da je stvoren na sliku Oca nebeskog. 

 

Kako da odvagnemo sadržinu koja je nosioc našeg bića

 

Telesno i duhovno bi trebalo da su u harmoniji jer nisu razdvojena bića. Telesno na nama je takođe istančano i čulno, čak bi se veoma lako moglo reći da je i ono telesno takođe duhovno jer je od Duha Božijeg. Telesne želje kao i duhovne proističu od stanja duha. Veliki Očev Duh je takođe usmeren, u jednom pravcu, u želji da pokaže ljubavi prema svojoj deci.

 

Čovek je duša živa.

 

Komplikovana umreženost nerava, mišića, vena, kapilara, povezanih organa, kostiju, i spoljnjeg omotača sa izvanrednim čulima treba da posluže čoveku da se izrazi kao fizičko, psihološko, duhovno i na kraju kao spoj svega toga ostaje čovek kao duševno bića.

Za čoveka je izgubljen divan blagoslov nepropadljivosti. Božiji dah je ispunjavao ljudske nozdrve i nepropadljivo ljudsko biće. Planeta zemlja je sa celokupnim  biljnim i životinjskim svetom bila podređena čoveku kao gospodaru svog staništa. Sada već dosta davno izgubljen blagoslov, čovek pokušava da nadopuni u surovoj borbi sa prirodnim okruženjem u želji da svojom silom savlada okruženje.

Čovek može da savlada svoje okruženje, ali veoma teško savladava namere svog spoljnjeg čulnog sastava u želji za povećanim čulnim zadovoljstvom. Čovek je često pronalazač takvih izuma koji najviše naškode njemu samom.

Čula našeg bića se mogu potpuno zadovoljiti. Ukolko razvijamo drugo, mnogo istančanije čulo za ukus koje prevazilazi materijalnu prirodu. Viši ukus dolazi kada spoznamo da i duhovno u nama ima svoj ukus, osećaj koji podmiruje prohteve i zadovoljava celost našeg bića. Ukus Hleba nebeskog nas podmiruje od centralnog duhovnog bića sve do krajnjih tačka koje su u kontaktu sa spoljašnjim svetom. Uzimanje od Hleba nebeskog je jednostavna tehnika, ali zahteva isto tako jednostavno i čisto srce koje je u stanju da uporno traži od Oca nebeskog. Potrebno je tražiti blagodet Svetog Duha. Otac nebeski upravo na tu molbu rado odgovara, jer je ta molba duhovno ukusna i duhovno inteligentna. Upravo najveće vrednosti Otac nebeski najradije daje onima koji traže i ne umaraju se. Otac nebeski daje od svog Duha. Otac takođe i od svog tela daje žrtvu za ljudski rod.  U ljudskom rodu takođe ima od semena Božijeg.

 

Materijalnost našeg bića je ispunjena dahom života

 

Čovek je divno sazdan. Za građu, sadržajnost i suštinu svog bića dugujemo svom Tvorcu. Naš izgled i sposobnosti odgovaraju kladi čiji smo iverak. Objašnjenje zasnovano na pretpostavkama i ograničenom iskustvu nisu stvorili čoveka ovakvog kakav jeste. Čovek nije nastajao. Čovek je nastao. Omiljena teorija o samostalnom razvoju primata se ne uklapa najpre u savremena naučna dostignuća. Prirodnjak Čarls Darvin je tvrdio da je njegova teorija neodrživa ukoliko se ne pronađu karike između mnoštva različitih vrsta. Iskopani skeleti u svakom ranijem periodu pokazuju mnoštvo vrsta bez prelaznih karika, međutim gotovo dečija volja za otkrivanjem novoga pobuđivala je maštu prirodnjaka koji bi voleli da dokažu teoriju tako što sastavljaju delove različitih vrsta. U genetskom kodu postoje ključevi, ograničenja jer ih je osmislila izuzetna inteligencija. To znamo po tome što današnja ljudska inteligencija ne uspeva da dešifruje i dekodira genetiku iako neprestano sanja o tome. Život na planeti Zemlji u nekom ranijem periodu je buknuo mnoštvom različitih vrsta i to predivnih i funkcionalnih. Inteligencija koja je ovo osmislila je naš nebeski roditelj. Na završetku svog stvaranja Tvorac je postavio svog vrtlara za gospodara nad tom blagoslovenom imovinom.

 

Vojska nebeska se izbrojati nemože ali je naš Tvorac naimenice zna

 

Po matematičkoj logici naučnih istraživanja tvrdi se da je mala verovatnoća da smo mi jedina živa vrsta u prostoru koji inače nepoznajemo dovoljno i zovemo Kosmos. Svojom čulnošću smo otkrili i definisali prirodne zakone. Shvatili smo da smo divno inteligentno biće koje stvara svojim umom. Ipak nismo najsrećnije shvatili kakav to život pulsira u nama. Taj život ima svoj izvor u duhovnoj sferi koja je tek na svojoj periferiji materijalna. Navodno shvatajući svoje mesto u prirodnom okruženju nismo uspeli da shvatimo život koji postoji u nama. Odgovore ubuduće možemo naći svojom spoznajom.

 

Čovek ima svoje "Ja" sa kojim poistovećuje svoju suštinu

 

Polazeći od periferije prema središtu, otkrivamo čoveka kao mnogo lepše biće. U tom središtu susreću se srce i razum. Srce najpre biva izloženo svemu što je  iskustveno i pobuđeno stiglo spolja i iznutra. Razum odvagne nastalu priliku i odlučuje o krajnjem reagovanju. Ako osećamo potrebu da naši postupci budu ispravni potražićemo merila za ispravno postupanje. Čovek nastoji koliko je u mogućnosti da sačini svoja merila u odnosu na svoje okruženje. Ljudi prilikom udruživanja nastoje da sačine merila koja će zaštititi njihove potrebe. Koliko su merila zaista ispravna mogu se pripisati pravednosti osobe. Pravednost koju činimo treba da je približna nepristrasnoj ljubavi koju bismo i sami želeli da dobijamo od drugih.

 

Čovek ima svoju građu u spoju fizičkog i duhovnog bića

 

Čovek je divno sagrađen. Za svoju građu i način funkcionisanja dužni smo svom Tvorcu. Jesmo li zaista rod nebeski? Ako jesmo onda i budimo deca Oca našeg nebeskog. Otac naš nebeski sve ljudsko promatra i zanima ga. On će na kraju zaista i prosuditi po merilima naše pravednosti onako kako smo mi sudili. Onde gde smo mi grešili prema drugima biće pogrešeno prema nama jer ne spoznasmo istinsku pravednost i nepristrasnu ljubav. Sve ljudsko posmatra i zanima ga. Šta nas je zavaralo da ljudski interes odvajamo od Božijeg? Da nepoželimo reći kako ovo ili ono ne zanima Boga, dok čoveka pak zanima da bi mogao svojim delovanjem da dostigne neku vlast. Čovek koji je mali gazda i upravitelj, neće opstati ako nema podršku većeg koji je Otac nebeski. Ako hoćemo biti vlastodržac onda da tražimo udela u vlasti od Tvorca sveg imanja koje mi nepravedno otuđujemo.

Brižljivo brinimo i imajmo bojazan za naše merilo koje možda nije sve pravedno.

 

Naše stvaranje je proishov velike ljubavi

 

Kakva je Očeva ljubav - ljubav Oca našeg nebeskog, kako na nas gleda Otac naš sa nebesa, kako nas vidi i kako oseća?

Pravednosti i nepristrasne ljubavi nam već dade kroz svo bogatstvo svoje da se njime i mi obogatimo. Očeva ljubav je učinila čudo koje i za svu vojsku nebesku predstavlja veliku tajnu.  Otac nebeski želi da obnovi savez sa onim što je izgubio. Ljudi često pogaze delo Očevo. Svet je krenuo sa velikom ludošću svojom i kako će se milostivi Gospod približiti čoveku ako ne u snazi ljubavi svoje da preda Sina svog jedinorodnog kao zalog obećanja, vere, nade  i sve ukupno ljubavi. Daleko je otpalo seme Oca nebeskog i samo ga On može sebi povratiti. Hrabro je delo koje čini za čovečanstvo. Ljudima pak izgleda kao ludost, jer je žrtvovana Ljubav. Ta žrtva je mudrija i od najveće ljudske mudrosti jer dolazi od Gospoda višnjeg. Nakon učinjene milosti iz ljubavi svoje Otac nebeski posmatra kako se ona umnožava na zemlji. Njemu se čini da je poput kvasca koje domaćica uskisne, jer Očevo carstvo narasta u srcima ljudi. Ljudi koji slabo primaju milost izgledaju mu nežno poput biljaka koje venu na kamenitom ili se guše na tlu zaraslom u korov. Kako će spasiti one koji venu ako ih ne zalije makar u poslednje vreme? Za one koji se guše stalno je prisutan u svom Duhu jevanđelja. Ljudi koji su prihvatili nebesku žrtvu izgledaju kao biljke koje uzrastaju dobro i hrane sa plodnog tla žrtvovane Ljubavi. Da bi zaista uzrastali moramo preći na plodno tle ljubavi Božije.

Otac nebeski nas vidi kao i ostalu svoju tvorevinu dok ovakva poređenja izgovara bogatstvo Njegovo – Sin Božiji koji je ta žrtvovana ljubav. Da bi shvatili ono što nevidimo treba nam objasniti iz naše iskustvene ravni. Otac nebeski nas potpuno poznaje i najbolje savete daje. Vredan je svakog pouzdanja, vere, ljubavi iskrene i nepristrasne. Ovakav odnos treba razvijati i prema bližnjem radi ispunjenja najveće zapovesti Božije. Najveća zapovest Božija dakle šta je ako nije ispunjenje svih zapovesti i prorokovanja Božijih. Ispunjenje treba da je prisutno u nama i ono je sjedinjavanje sa Duhom Božijim. Ono tada nije zapovest ni savet već ispunjenje naše prirodne potrebe i težnje da smo sa Gospodom. Najpre donesimo rod vredan pokajanja i prihvatanja žrtvovane ljubavi Božije. Budemo li uspeli na tom tesnom i uzanom putu bez da se zaglavimo, Otac naš nebeski će nas videti kao smokvino drvo koje je bogato rodilo i okusiće plod koji ima lep ukus. Bićemo kao loza nakalemljena na Njegov čokot. Tada možemo izgledati i uporediti se sa bogatim drvetom u Božijem vrtu koje puno rađa i na koje se nastanjuje mnoštvo životinjica i ptica.

 

Sve je sazdano u sili Duha Božijeg

 

Tvorevina našeg Oca nebeskog ima suštinu duhovne prirode. Pravedno carstvo Božije je isto takvo. Otac na prestolu slave svoje predstavlja svetinju i svetilište je Životvornog Duha. U tom hramu postoje i stubovi koji su takođe duhovni jer je sve u Duhu i od Duha Božijeg. U nebeskom svetilištu puno je svetla gde je Otac nebeski izvorno svetlo svih svetala. Iskru svog života dugujemo tom izvornom svetlu od kojeg dolazi sve pa i naši životi. Otac nebeski čini napore da usmeri naš duh i našu ljubav. On to čini da nas povrati sebi. Milostivi otac koji nam oprašta očekuje da i mi činimo to isto. Niko nama ništa ne duguje i svi opet dugujemo našem Gospodu, pa opet i Njemu ne dugujemo ako mu ljubavlju uzvraćamo na ljubav izvornu i čistu. To je momenat poravnanja dugova, kada sve odiše Božijim Duhom u kompletnom našem biću. Mir nastaje u nama i sa braćom našom, i kao da se oseća Hristov Duh koji dođe da pomiri, ne mareći za svoju muku. Budimo mirotvorci u duhu da bi videli vrhovnog Mirotvorca, budimo i bezazleni u duhu da bi videli vrhovnog Bezazlenog.

Zašto čovek nemože da prihvati nešto što je veliko i mnogo iznad njegove duhovne ravni? Nikada čovek to nije ni mogao. Ima mnogo toga što bi nam Gospod mogao reći ali čovek gotovo da nikad nije spreman za to. Pripremljenost našeg duha je gotovo aktivan odnos sa Duhom Božijim.

 

Čovek je nadzornik svoje duhovne baštine

 

Kako negovati i zalivati našu duhovnu biljku i ko je dobar baštovan? Ovaj svet je pun opterećenja i iskušenja. Nama je potrebana i aktivnost i odmor u Duhu. Uvek budimo spremni za neko od Očevih osvedočenja jer On nije daleko od našeg bića. Naše biće treba da spremamo kao hram za Njega. Nad tim hramom moramo stražariti, čistiti ga i održavati jer to isto i Otac nebeski radi sa svojim nebeskim hramom. Budimo savršeni u tom malom da bi dobili poverenje od Oca za nešto veće. Takođe je potrebno ulaziti u Očev vinograd jer rad u njemu nagrađuje sam Otac. On od nas očekuje prinos i rod. Gospod želi da umnožimo ono što će biti njegovo, zato nam unapred daje nešto od svog bogatstva kojim treba da trgujemo da bi umnožili Njegovo bogatstvo. Ljudi su rasuto Božije bogatstvo koje On želi da sakupi sebi na obostranu radost.

Obucimo se u svetlo jevanđeoske milosti Božije i dozvolimo Ocu nebeskom da nas na kraju našeg puta primi u radost svoju.

 

Duh je grnčar koji oblikuje naše telo

 

Čovek u svom ljudskom telu sadrži iste one elemenate koji ulaze u sastav zemlje. Jedinstvenu čovekovu strukturu održava nebeski elemenat koji je duhovne prirode. Životvornost koja dolazi od Duha više je suštinska. Životvorni Duh sa zemaljskom materijom postupa kao grnčar koji oblikuje zemljani model na vitlu. Po završenom oblikovanju daruje život oblikovanoj materiji. Koristi materiju koje ima u prirodnoj sredini u izobilju da bi napravio složeno funkcionalno telo. Takav rad mora da je prožet ljubavlju jer se radi o složenoj i savršenoj umetnost