Bezbožnici su kao prah koji rasipa vetar

Psalmi Davidovi

Psalam 1.

Od pobožnih ljudi zaista ima šta da se nauči, dok bezbožnike niko ne voli.

Iskrenost, ljubav i revnost prema uzvišenoj pravedosti su ideali kojima možemo težiti. Međutim ovde imamo upravo čoveka koji je ostvario takve ideale. Car Izraela – David govori u stihovima pevajući svom vernom Gospodu uz jedan drevni žičani instrument. U ovim takođe drevnim stihovima možemo primetiti savet koji je uvek aktuelan za našu ljudsku prirodu.

Jedan će opstati dok će drugi propasti. Zašto bezbožnik propada? Zato što Gospod Stvoritelj ne podržava nepravdu. Nepravedni ljudi su i bezbožnici. Oni drugi koji čine pravdu i žude za njom iskrenog i krotkog srca neizostavno stižu do pravde Božije. Pravedni odnos zemaljski, između čoveka i čoveka; i odnos nebeski između čoveka i Boga se događa upravo kroz pravednost Božiju. Ta pravednost je izražena u Hristosu koji je Spasitelj. Nema drugog imena koje bi nas sačuvalo od nepravde čovečije. Tu nepravdu čovek umnožava kako prema ljudima tako i prema Bogu. Čovek greši za zemaljsko i za nebesko.

Onaj koji spozna pravednost Božiju ne ide u društvo neznabožačko ili se može reći da je blago čoveku koji se čuva neznaboštva. Bezbožnici ko su ti ljudi? To su ljudi koji se ne solidarišu sa bližnjima i koji ne udružuju svoju silu sa silom Gospoda višnjega. Gospod Bog – Otac naš nebeski piše i zakon svojim prstom na kamenim pločama i daje ih preko Mojsija narodu Izraela. Ali blago je onom koji o tom zakonu razmišlja dan i noć – tako kaže car David koji je spoznao Gospoda. David ne kaže da je blaženo stanje držati zakon Božiji jer je on tada prut osude i nijedan narod ne može valjano držati zakon Božiji, zbog urođenog greha i zato jer se sam zakon ne razlikuje od pravednog Gospoda a čovek je pak po nasleđenoj prirodi grešan. Kako voleti zakon Božiji ako ovaj izgleda kao prut? Na sreću car David to zna. Njemu je omileo zakon jer predstavlja svog autora – Oca Nebeskog. Zakon i zapovesti Božije otkrivaju Gospoda kakav jeste sa svojom željom i namerom za svoj odabrani narod. Razmišljanjem o Božijem zakonu dolazimo do otkrivenja Boga koji govori kroz svoje zapovesti: Osloni se na mene da te izbavim. Slušaš li me i budeš li izvršavao savete i naredbe - nećeš doveka propasti. Voliš li me kao što ja tebe zavoleh - prirodno ćeš držati sve prethodno. Budeš li voleo stvorenja moja na zemlji koja su kao i ti što si - poštovaćeš moju kreaciju i nećeš je narušavati. Budeš li u skladu sa mojim božanskim planom koji imam za tebe – nećeš smrti videti osim smrti neprijatelja tvojih i smrti neprijatelja mojih. Borićemo se zajedno, zajedno ćemo carevati, ti ćeš biti blagorodan i prinos ćeš mi davati. Sa blagom mojim trgovaćeš i umnožićeš se i ti sa blagom svojim i blagom mojim. Još ćeš se i semenom Mojim zvati i u njemu ću Ja svoj božanski rod dati. Svu svoju imovinu koju od početka imam – svoju ličnost dajem da me čovek nemože osuđivati, i stradaću i vaskrsnuću da i ti nade u meni imaš – u Sinu svom i ja života imam, jer On je pravda i ljubav moja – sve što na svetu imam u Njemu je.

Gospod Bog – Otac naš nebeski zaista se otkriva svojim odabranima da kroz njih zasija pravda i sila nebeska, za svedočanstvo svima nama. Ako je naše srce jednostavno prepoznaće istinu zapisanu Istinom. Kada se čita slovo iz Svetog Pisma čita se Istina, i kada se čita na glas čuje se Istina. Kada se razume napisano i ono što se čuje iz Pisma, javlja se želja u srcu da se drži verom ono što se otkrilo tamo. U Pismu se otkriva ljubav Božija i o njoj se razmišlja dan i noć. Ova otkrivena ljubav Božija svedoči kako Gospod spašava svoje seme među ljudskim rodom. Da bi Pismo bilo Sveto kao sam Gospod, potvrđeno je prorokovanjem i svedočenjem o Božijoj nameri koja se ispunjava u Isusu - jedinorodnom sinu Božijem. Sveto Pismo svedoči o samom početku i samom kraju svega, zato se i samo Pismo u svojoj Istini ne razlikuje od vrhovne istine - Oca našeg nebeskog. U Pismu postoji takvo svedočanstvo koje ni vrata pakla neće nadvladati. Koliko sam Gospod drži do svoje pisane Reči vidimo iz besede Hristve kada kaže da će se uzdrmati čak i sama Božija kreacija, da može i proći, ali nijedna titla ili slovce proročanstva Božijeg iz Pisma neće ostati neispunjeno. Sveto Pismo u jednom širem smislu jeste i zakon Božiji jer će se ispuniti napisano. Postoje zakoni koji vladaju u prirodi takođe postavljeni od Boga, ali ovde u Pismu je opisan zakon kojim će se odvijati događaji. Bog je zakon i zakonodavac.

Hristos kaže u sledećim stihovima: "(Po Mateju 5.18.) Jer vam zaista kažem: dokle nebo i zemlja stoji, neće nestati ni najmanje slovce ili jedna titla iz zakona dok se sve ne izvrši.

(Po Mateju 4.35.) Nebo i zemlja proći će, ali reči moje neće proći."

Zato je Pismo živa Reč Božija – izvorna i nepromenjiva. Sveto Pismo je i knjiga života jer nas upućuje na Novo nebo i Novu zemlju, jer staro prođe i novo dolazi i Bog sve novo tvori. Evanđelje Hristovo iz Pisma nas rađa za Novo Božije.

Koliko god čovek traži leka ili eliksir besmrtnosti za telo toliko ne shvata evanđelje Hristovo koje je novo rođenje u skladu sa budućom Novom Božijom kreacijom.

Mnogo toga će se desiti ali će se sve ispuniti kako stoji u Pismu.

Zaista ambiciozan i perspektivan čovek nastojaće da bude i Božiji pravednik. Car David u (stihovima) psalmima kaže: "(Psalam 1.5.) Zato se neće bezbožnici održati na sudu, ni grešnici na zboru pravedničkom.

(Psalam 1.6.) Jer Gospod zna put pravednički; a put bezbožnički propašće."

Pažljivom čitaču Pisma neće promaći da se često pominje sud i zbor pravednički i da Gospod zna namere našeg srca, naša stremljenja i puteve. Da bi zaključio stranice mnogih događaja Bog uspostavlja svoje Carstvo na Zemlji kakvo je i na Nebu. Razdvaja žito od kukolja, i kukolj ne može ući u novo Carstvo, organizuje sud i zbor pravednički. Mnogi se iznenada nalaze osuđeni, iako se oni sami smatraše pobožnim pravednicima. Međutim našlo se da istinsko dobro pravedničko pobuđuje srce da čini dela pravednika, i eto na tom sudu spasoše se čak neki koji sebe nisu prepoznali kao seme Božije ali su njihova dela išla sa njima. Oni zapravo učiniše kao što sluga učini, i to onima koji već behu sluge Božije i tako još više učiniše za samog Boga, i Gospod im to uračuna u pravednost dostojnu spasenja. Ništa od Božijeg neće propasti, nijedna pravednost neće ostati pusta. Neki od retkih ljudi čine spontano pravednost, a čak nisu ni upoznali Gospoda, ali je veće blaženstvo poznavati Božiji zakon, razmišljati o njemu dan i noć, budno motriti i paziti da ne otpadnemo od Gospoda. Iskreni napori biće nagrađeni iskrenim Gospodom i njegovim blagoslovima.

Narodi pomišljaju zaludne stvari

Psalmi Davidovi

Psalam 2.

Zaludno je boriti se protiv sile Nebeske koja deluje i ovde na Zemlji. Narodi koji nisu upoznali Gospoda silnog boriće se protiv Gospoda i naroda Božijeg koji ima silu da pobedi i pokori ostale narode. Ova starozavetna slika će se ponoviti na posletku vremena kada Gospod pripremi svoju vojsku za borbu kod brda Mediga i doći će do prorokovane bitke zvane Armagedon. Ovaj put pomazanik dolazi sa nebesa i sa vojskom nebeskom i izabranima i vernima sa Zemlje: (Otkrivenje Jovanovo 17.14.) "Ovi će se pobiti s Jagnjetom i Jagnje će ih pobediti, jer je Gospodar nad gospodarima i Car nad carevima; i koji su s Njim, jesu pozvani i izabrani i verni." Moćni Gospod Hristos je jagnje Božije jer se to jagnje žrtvovalo i Bogu je iskrvarilo radi ljudskog greha. Takođe je i pastir Božijeg stada jer vodi verni narod na Zemlji. Reč je Božijeg obećanja jer će se postarati da izvrši proročanstvo Božije. Reč je Božijeg stvaranja jer se prilikom stvaranja sva moć Božija slila u Reč Božiju. Bog je Ljubav jer se ne razlikuje od Ljubavi, Bog je Istina jer se ne razlikuje od Istine, Bog je Reč Božija i ne razlikuje se od nje. Reč Božija je i Sin Božiji jer odlazi da izvrši volju Oca nebeskog i vrati se i sedne sa desne strane Oca nebeskog. To može samo jedinorodna Reč Božija – Isus Hristos - vojskovođa vojske nebeske i ljudske sa carstvom nebeskim u srcima, Gospodar nad gospodarima i Car nad carevima ali i princ na belom konju koji dolazi kao mladoženja radi neveste verne koja ga očekuje na Zemlji. Hristos počinje borbu i spašava svoju nevestu. Nevesta je ona koja obožava Hrista i očekuje ga dan i noć skupljajući ulje u svojoj lampi da pođe u susret vereniku i sve što nosi je u lampi sa uljem verne ljubavi i nade.

Borba na Zemlji je neverovatno žestoka gde će mnogi nepokajani narodi stradati u sedam žestokih navrata u kojima se svrši gnev Božiji. Ipak veliki broj od nepokajanih naroda će se pokajati i odati slavu Bogu silnom i uteći od velike nevolje. Snažnim udarima biće zahvaćena i sama Zemlja. Njena prirodna bogatstva i lepota biće pretvoreni u pustoš.

Danas je puno nepokajanog naroda iako je Gospod poverio svoje evanđelje ljudima da donesu rod vredan pokajanja.

Gospod je davno odabrao svoj narod – Izrael – i radi tog naroda opunomoćio je vojskovođu – cara Davida. Nakon opunomoćene pojave Hristosa stvorili su se uslovi za jedan Novi Izrael koji se bori u Duhu protiv sila tame koje vladaju Zemljom. Danas kao i tada u Starozavetnim psalmima narodi se bune i pomišljaju zaludne stvari. Šta su to zaludne stvari? Zaludne stvari su sve one koje se čine bez saradnje sa Gospodom. Šta je to saradnja sa Gospodom? Saradnja sa Gospodom je prihvatanje Isusa Hristosa za pomazanika Božijeg - kao svog ličnog spasitelja i kao spasitelja sveukupne populacije stanovništva na planeti Zemlji počev od same pojave Hristosa. Božijom pravednošću smo osuđeni na obustavu beneficije konzumiranja večitog života. U samom početku ljudski rod je prevaren da se polakomi za mitom lažnog obećanja da može razlikovati dobro od zla i biti pravedan sudija poput Gospoda. Gospod je to osudio, ukinuo prvim ljudima sve blagoslove i još je prokleo ljudski rod u svom začetku. U svojoj oholosti mi možemo tvrditi da se nismo rodili grešnima, da ne živimo grešno i da umiremo kao pravedni. Međutim Gospod je radi nas uposlio i žrtvovao potpuni deo sebe – jedinorodnog Sina Božijeg – Hristosa, da bi nas ipak izbavio od prokletstva, jer verovali mi ili ne, pred Bogom smo grešni i pred Njim se takođe možemo opravdati tako što prihvatamo Njegov novi dar – Hristosa – Sina Božijeg koji je spremno prihvatio da očisti greh ljudi. Prihvatio je svoju misiju preuzimanja ljudskog greha uranjanjem i izranjanjem od strane Jovana Krstitelja u reci Joradan. Krstio se u polaganje života i vaskrsenje, zatim se odmah dogodilo čudo jer se sa nebesa spustio Duh Sveti na Hrista u obliku goluba i čuo se glas sa nebesa da potvrdi da je to ljubljeni sin Božiji. Hrist je izvršio okajanje položivši preuzeti ljudski greh na kažnjenički krst. Samo izuzetan prokletnik bi trebalo tako da bude osuđen i pogubljen, a ovaj Hristos je oduvek pravedan. Ovo što je učinio bilo je radi ljubavi Oca našeg nebeskog koju On ima prema ljudima. Kada neko postrada nevino to je žalosno, međutim Hristos je svesno prihvatio težinu našeg greha jer čovek nije u stanju da se samostalno očisti pred Gospodom, zato Gospod šalje svog opunomoćenog Sina da to učini.

Pojava Hristosa je moćnija od svakog psalma i psalmiste jer je pojava lično Božije slave, ovog puta slave izbavljenja koju je Bog pripremio ljudima. Koliko Gospod ima obzira prema ljudima vidi se kroz Hrista. Koliko je moćna pojava Hrista vidimo iz stiha u kome Hrist svedoči: (Evanđelje po Jovanu 14.7.) "Kad biste mene znali onda biste znali i Oca mog; i odsele poznajete Ga, i videste Ga.",

(Evanđelje po Jovanu 14.9.) "Isus mu reče: Toliko sam vreme s vama i nisi me poznao, Filipe? Koji vide mene, vide Oca; pa kako ti govoriš: Pokaži nam Oca?",

(Evanđelje po Jovanu 15.24.) "Da nisam bio i dela tvorio među njima kojih niko drugi ne tvori, ne bi greha imali; a sad i videše, i omrznuše na mene i na Oca mog."

Koliko je Bogu bitan čovek vidimo po tome da Gospod svojom žrtvom nastoji da povrati prvobitni smisao čoveka.

Carevi urazumite se, naučite se sudije zemaljske

Psalmi Davidovi

Psalam 2.

Otac naš nebeski je vrhovni vladar i osvaja narode tako što ih daje pod vlast svojih opunomoćenih slugu. Čovek je od zemljanih elemenata i pred Bogom je kao lončarski sud. Gospod je tvrd i težak u istini i pravednosti poput gvozdene palice. Ako bi ljudske vođe trebalo nešto da nauče to je sigurno da se urazume služeći Gospodu. Kroz istoriju Izraela bilo je ljudi po volji Božijoj poput cara Davida koga je Gospod nazivao sinom jer je bio izabran i opunomoćen za delo Božije. Onaj kroz koga se Božije izvršava taj je i sin Božiji. Takođe to je vredelo i za odabrani narod - Izrael: (Psalam 82.6-7.) "Rekoh: Bogovi ste, i sinovi Višnjeg svi."

7. "Ali ćete kao ljudi pomreti, i kao svaki knez pašćete."

Međutim pojavom Hristosa izvornog Sina Božijeg i zvanično za svet počinje Nova era. Sve što se nagoveštavalo ranije kao milost Božija, volja i namera kroz Hrista se ispunilo u punini Božijeg svetla i postalo poruka radosne vesti – evanđelje, koja se prenosi Svetim Božijim Duhom. Gospod će sačiniti sebi Novi Izrael od vere u evanđelje i uzeće od svih naroda.

Mnogi govore za dušu moju: Nema mu pomoći od Boga

Psalmi Davidovi

Psalam 3.

Da se ljudi ne umeju pouzdati u Gospoda to je uobičajeno stanje. Gospod Bog – Otac naš nebeski zna za naše potrebe i pre nego što ga zamolimo za nešto.

Naša osnovna potreba je da tražimo Carstvo nebesko jer je izvorno, neprolazno, božansko i obiluje svim blagodetima. Hristos je evanđeljem Božijim otvorio put za Carstvo nebesko. Ljudima je međutim prioritet da drže do svojih ličnih zemaljskih potreba. U potrazi za ličnom statisfakcijom uma i tela savremen čovek nema vremena za "irealnim" nebeskim. Ljudi se ograđuju od duhovnih stremljenja dok ističu činjenicu da čine ono najbolje što mogu za sebe i druge. U osnovi i pobožni ljudi se zadovolje time što posvršavaju svoje uobičajene svetovne aktivnosti i tako što zatim svoju duhovnu glad jednostavno utaže sa malo čitanja ili slušanja iz Pisma. Gospod je u stanju da nas neustrašivo vodi kroz bujicu neznaboštva ali mi nismo ostavili dovoljno svog ljudskog kapaciteta za duhovne riznice Oca našeg nebeskog.

Ukoliko ne osećamo potrebu da služimo Gospodu – Ocu nebeskom, tada ćemo služiti svetu i svetovnim potrebama, gomilaćemo preko potrebe u materijalne riznice koje će vremenom toliko otežati da će naša duhovna lađa sporo ploviti ili možda čak početi da tone.

Veliki blagoslov je nauk iz reči Hristovih besedi koje nas najbolje savetuju o Carstvu nebeskom: (Evanđelje po Mateju 6.31.- 34.) "31. Ne brinite se dakle govoreći: Šta ćemo jesti, ili, šta ćemo piti, ili, čim ćemo se odenuti?

32. Jer sve ovo neznabošci ištu; a zna i Otac vaš nebeski da vama treba sve ovo.

33. Nego ištite najpre carstvo Božje, i pravdu Njegovu, i ovo će vam se sve dodati.

34. Ne brinite se dakle za sutra; jer sutra brinuće se za se. Dosta je svakom danu zla svog"

Prinesite žrtvu za pravdu, i uzdajte se u Gospoda

Psalmi Davidovi

Psalam 4.

Kada pročitamo ove stihove otkrivamo Gospoda! To je stoga što je car Izraela – David poznavao vlasnika i Tvorca univerzuma. U univerzumu sve svedoči za Gospoda. Svuda se nalaze tragovi Njegovog stvaranja. Čovek ima obličje Božije i poput Boga je trebalo da bude gospodar i vlasnik živih bića na Zemlji. Čovek je i sada gospodar na Zemlji ali nije u miru već u neprestanom ratu i borbi sa svim živim stvorenjima i sa prirodom same planete. To ukazuje na čovekovo odstupanje od zakonitosti koje je Tvorac uspostavio, a takođe i udaljavanje od Tvorca. Lice Tvorca i lice čoveka su postali sakriveni jedno od drugog. Iako je izabran za delo Božije car David peva: Psalam 4, 1. ‘U teskobi daj mi prostor;’ jer oseća odvojenost od svog Stvoritelja. Ta odvojenost je prava teskoba, a prostor je mesto pod okriljem Božije milosti. Gospod izabira pojedince da bi im se otkrio. Ljudi poput Davida su jedinstveni i prava su retkost čak i u Svetom Pismu. To je stoga što Gospod nije mogao da blagoslovi čovekov pad i ne doličnost ponašanja, tako da je morao da okrene svoje lice od ljudi. Ipak nakon određenog vremena Bog se vraća ljudima – stupa u direktan kontakt, druži se sa čovekom bilo grešnikom ili pravednikom, daje izvornu duhovnu nauku i budi u ljudima osećaj, sećanje i svest o Gospodu Bogu – Ocu našem nebeskom. On prezentuje sebe onakvim kakav to i jeste. Čini to lično i na sopstvenom primeru. Taj primer čoveku je Isus Hristos. On je tračak nade i moćno oružje, svemoćna ljubav Božija, jedino spasenje koje čovek ima kod Boga. Neki ležerni ljudi tvrde da je Bog tako dobar da će poštedeti svakog čoveka. Međutim ovi ljudi su daleko od poznavanja svog Tvorca. Biblija, iskustvo i realnost govore drugačije. Neki drugi ljudi su očajnici i proklinju svog Tvorca zbog stanja stvari u kojem se nalaze, međutim oni takođe ne znaju Gospoda koga proklinju i ne prihvataju se Božijeg oružja ljubavi da bi njime prokrčili put do pobede koja jeste život večni. Čovek će primiti večni život. Oni koji ga ne prime su samo naizgled ljudi i samo senke od ljudi. Oni su bili privremeno ljudi sa određenim izgledima da potvrde ime Čovek. Ljudi dakle imaju dobre izglede da se održe zahvaljujući Hristosu. Car David je posmatrao te ljude i Duhom samog Gospoda on peva: Psalam 4, 2. Sinovi čovečiji! Dokle će slava moja biti u sramoti? Dokle ćete ljubiti ništavilo i tražiti laži?

Ovi stihovi govore o neznaboštvu i o vapaju samog Gospoda da ljude vrati sebi. Da li ste primetili da stihove Davidove peva sam Gospod? To je stoga što je Gospod snažno utisnuo svoju Reč u ovog čoveka – cara Davida - vođu naroda Božijeg. Kao da Gospod peva sebi samome kroz čoveka. Upravo to čini Duh Božiji da bi se razotkrio ljudima. Bez Duha Božijeg se ne može veličati ni sam Bog, a Duh Božiji opet dolazi od samog Gospoda. To je ljubav Božija. Po ovome zamalo da se ne razlikuju opunomoćeni (pomazanici) Božiji. Car – David, i Car Hristos. Gde je ovaj prvi kao senka budućeg i večitog cara naroda Božijeg. Međutim David nije uspeo da prevaziđe svoju ljudsku stranu, dok se Hristos nije rodio u sili ljudskoj, već u sili Božijoj. Hristova pojava je označena imenom koje je dobio po rođenju. To ime je bilo Emanuilo (Bog je sa nama).

Psalam 4, 3. Znajte da Gospod divno čuva svetog svog; Gospod čuje kad Ga zovem. – Ovi stihovi važe za Božijeg izabranika. Važili su podjednako i za Davida i za Hristosa. David je neprestano hvalio Gospoda koji ga je čuvao od njegovih neprijatelja. Davidova revnost je uživala ugled i blagodet Božiju a to se takođe prenosilo i na narod koji je vodio car David. Onog koga Bog ljubi njega i ispravlja. Davida je Gospod morao i da ukori radi greha ljudskog. Međutim Isusa nikada, jer Isus nije od ljudi iako se među njima našao. Isus je savršeni jedinorodni Sin Božiji, Bog u kome se nastanila punina Božijeg bogatstva. Kroz Njega je sve stvoreno. Odvojio se od Boga kroz izgovorenu Reč Božiju ali se nije promenio.

Psalam 4, 4. ‘Gneveći se ne grešite; razmislite u srcima svojim’ Savet nam se daje da ne žurimo zbog gneva, jer je i Bog spor na gnev. Svaki savet iz Davidovih stihova nam ukazuje na Gospoda. David piše Bogu stihove odavanja poštovanja, hvale, molbe... i u njima se razotkriva Gospod jer pisac poznaje svog Gospoda i sveti je čovek Božiji. Davidov sin Solomon je pisao stihove mudrosti gde je rekao ‘Mudar je onaj koji svoj gnev zna da obuzda’ – ovde se takođe razotkriva Gospod, a sporost na gnev se uzima kao mudrost. Samo Sveto Pismo se upravo završava gnevom Božijim. Na kraju svega stiže taj gnev od Boga koji je bio spor na gnev sve do samog posletka kada se gnev ipak izvršava. Čovek nema opravdanje za svoj gnev jer istinski gnev dolazi sa presudom Gospoda silnog. Čovek ne može upraviti svoj gnev valjano, zato ga treba ostaviti za dan gneva Božijeg. Gnev Božiji se pokazuje zbog ljudskog greha i spreman je da se izlije na ljudski rod. Zbog ovog greha i Gospod Bog podnosi veliko trpljenje.

Rimljanima 9, 22. ‘A kad htede Bog da pokaže gnev svoj i da objavi silu svoju, podnese s velikim trpljenjem sudove gneva koji su pripravljeni za pogibao.’

Hristos je car naroda Božijeg koji će se uskoro ustoličiti. Žrtvu koju je on podneo radi ljudskog roda podržava Otac nebeski koji će položiti neprijatelje Isusove za podnožje nogama njegovim. Evanđelje postoji među ljudima na Zemlji. Ljudi koji žive za evanđelje takođe i čekaju svog budućeg Cara nad carevima i Gospodara nad gospodarima. Ljudi koji nisu spremni za pravednog Cara nebeskog su oni koji nisu obratili svoja srca vrhovnoj Istini. Takvi ljudi upravo sabiraju gnev u Božije posude za gnev.

Rimljanima 2, 5. ‘Nego svojom drvenosti i nepokajanim srcem sabiraš sebi gnev za dan gneva u koji će se pokazati pravedni sud Boga,’ 6. Koji će dati svakome po delima njegovim: 7. Onima, dakle, koji su trpljenjem dela dobrog tražili slavu i čast i neraspadljivost, život večni; 8. A onima koji se uz prkos suprote istini, a pokoravaju se nepravdi, nemilost i gnev.

Otkrivenje 6, 17. ‘Jer dođe veliki dan gneva Njegovog, i ko može ostati?’

Psalam 4, 5. ‘Prinesite žrtvu za pravdu, i uzdajte se u Gospoda.’ Gospod hoće od ljudi milost kao žrtvu za pravdu jer je i On sam deli ljudima. Osnov svih pravednih žrtvi je prihvatanje evanđelja Hristovog.

Ko je među ljudima pravednik? Otprilike – nijedan, jer svi otpadoše i izgubiše slavu i svetlost Božiju. Veliki apostol i borac za delo Isusovo – Pavle govori da on zna šta je pravednost koju treba činiti, ali ipak on sebe hvata u mnogim greškama. To se davno pre događalo i caru Davidu. Car se poneo Bogom danim položajem koji je uživao i počinio je ubistvo. David zbog svoje ljudske prirode nije bio ni svestan svog zlog dela. Nakon što je prorok Natan opisao tu vrstu greha u simbolima gde je počinioc jedan bogataš, David je odmah osudio takvog čoveka na smrt. Prorok mu reče: “Care, ti si taj čovek.” Ljudi mogu uvek da pogreše. Nakon Hrista ostala je ljubav, vera, nada i kao Utešitelj – Duh Božiji. I dalje se može pogrešiti ali se Božiji ljudi Božijom silom štite da ne otpadnu. Od početka sveta zaista je bilo izvanrednih pravednika. Pomenimo Enoha koji je direktno sa ovoga sveta napravio korak u Carstvo nebesko. On je u svom srcu, umu telu i svoj duši svojoj već realizovao carstvo Božije dok je bio na Zemlji, a zatim mu je Bog dozvolio da načini još jedan korak i stupi u samo Carstvo nebesko. Enoh nije morao da umre da bi se preneo u Carstvo Boga živoga. To se isto desilo sa prorokom Ilijom. U ovom dobu nakon Hrista, opravdani smo verom i sledbeništvom dela Isusovog i to nam se uračunava kao pravednost.

Psalam 4, 6. ‘Mnogi govore: Ko će nam pokazati šta je dobro? Obrati se k nama, Gospode,’

Ovo pitanje koje su ljudi postavljali sebi pre više od 2000 godina i danas se postavlja ali se odgovor traži kroz razna ateistička mudrovanja. Sveto Pismo je upravo zasnovano kao odgovor na to pitanje i predstavlja Savez sa Bogom radi Božijeg vođstva.

Psalam 4, 7. ‘A meni si dao u srce radost veću nego što je oni imaju, kad im rodi pšenica i vino.’

Car David u svom srcu nosi pravu radost koja se neprestano rađa iznova. David je pevao hvalospeve Božijoj blagodeti koja je činila da mu sve od ruke urodi plodom, a srce zaigra u radosti kada oseti neposrednu blizinu Izvora života i ljubavi.

Psalam 4, 8. ‘Ja mirno ležem i spavam; jer Ti, Gospode, sam daješ mi, te sam bez straha.’

David je mirno mogao da spava u svom šatoru sred svojih neprijatelja. David oseća da mu Gospod sam daje i da su njegova dela u skladu sa Božijom namerom.

Takođe i Sin Božiji – Gospod Isus, vojevaće sa mirom i sa svetim pouzdanjem u Oca nebeskog dovršiće volju Oca svog nebeskog.

napisao: Nenad Kostić